Sve više ljudi me pita zašto objavljujem na Fejsu.

Kao da me brane tim pitanjem, dok me, u stvari, prećutno napadaju. Ne znam šta da im kažem. Kao da od mene zavisi gde ću da objavljujem? Kao da od glumca zavisi gde će da igra, ili od vatrogasca gde će da gasi požar. Objavljujem na internetu zato što nemam gde drugde. Isto kao što radnici rade za 100 evra zato što nemaju gde drugde. Objavljujem na Fejsu zato što živimo u zemlji gde besplatno još jedino može da se objavi nečija smrt i ništa drugo.
Mada i to pod znakom pitanja…
Kažu mi, takođe, da isuviše dobro pišem da bih to besplatno delio sa drugima. Kažem im da zbog drugih i pišem, i da pisanje nije frizeraj pa da naplaćujem po osobi. Meni nisu potrebne ni mušterije, niti publika, meni su potrebni ljudi koji razumeju ono što radim, koji razmišljaju, sve ostalo miriše na estradu i vuče na prosek…
Predlagali su mi i da otvorim žiro-račun i da zamolim sve ljude koji me čitaju da uplaćuju novac. Po principu jedna priča- jedan euro. Super. Predložio sam im da me ne zasipaju više takvim stvarima, pošto sam svašta planirao da budem u životu, samo nisam planirao da budem prosjak. A i oni koji toliko predlažu nikako da pomognu, ili omoguće bilo šta.
Ni Fejs me, doduše, ne plaća ništa naročito, u stvari, ne plaća me uopšte, ali me bar, za razliku od drugih, objavljuje redovno i ne cenzuriše. Kod drugih je toliko jaka cenzura da mi nikada nije prošlo ni jedno jedino slovo, nigde…
A pogledajte šta se sve štampa i objavljuje!
Da sam, recimo, osrednji košarkaš ili mladi drugoligaški fudbaler, već sada bih imao neku američku stipendiju na tri meseca ili bar pretplatu na hamburgere u Mek Donaldsu. Ili da sam, kojim slučajem, malo napredniji programer, verovatno bi me izvezli odavno, kao belo roblje. Dok ovakav, osrednji pisac, naivan i dosadan, nikome nisam potreban!
Ko zna, možda ću nekada imati svoju redovnu rubriku u nekim novinama ili posebno mesto na polici, gde će biti poređane samo moje knjige; međutim, dok se to nekada, ne dogovori sa ovim danas, ja ću da nastavim da radim ovo što radim.
Pitali su me, takođe, zašto objavljujem na Fejsu kada me kradu?
Ovo što pišem nije samo za ličnu upotrebu. Priče nisu toalet papir, iako mnoge od njih, nažalost, tako završe. Odavno sam prestao da vodim dnevnike, da ih krijem po tavanima i pišem samo za sebe. Ukoliko kradu, neka ih, neka kradu, drago mi je, bar imaju od koga. Niko ne krade od onih koji nemaju, osim države, ali ne bih sada o tome…
Savetuju me da sve to što pišem sakrijem od očiju javnosti i sačekam pravi trenutak, recimo jedno sto godina, pa da lepo sve to objavim. Savetujem ih da lepo pričamo o tome za jedno sto godina, uz komentar da nisam baš primetio da Đoković svoje najbolje fi nte čuva samo za kuću.
A i da su Puškin i ekipa čekali pravi trenutak, njihov trenutak, vrlo verovatno, nikada ne bi ni došao!
Svaka rečenica je autorska rečenica. Ukoliko već nekome treba ideja ili bilo šta, neka je preuzme, nema veze, ne ljutim se. Možda taj neko želi da osvoji svoju omiljenu gimnazijalku, možda pokušava da napiše svoju prvu priču u životu, možda priprema govor za maturu ili šta već.
Uglavnom, svi mi ponekad nešto ukrademo, nije to problem, problem je što većina nas to nikada ne prizna.
Svestan sam da sam otišao predaleko za svoje godine, ali ne treba da se stidim zbog toga. Naprotiv, isuviše sam puta do sada ponizno spuštao glavu kada sam u nečemu bio dobar, naučen od svojih roditelja i sredine kojoj pripadam da se ne izdvajam, da ne upadam u oči kako ne bih povređivao druge.
Najgore je što povređujemo druge samo kada u nečemu uspemo, i to ne zato što smo mi uspeli već zato što oni nisu!
Odavno sam naučio da te ljudi uvek vole sa nekim razlogom, dok mogu da te mrze i bez razloga. Prijatelje ionako stvaramo sami, neprijatelje nam, uglavnom, stvara neko drugi. I to obično oni koji nas najmanje poznaju, i to obično od onih koji nas ne poznaju uopšte…
Ali bez obzira na sve, svako od nas vodi svoju borbu. Nijednog momenta neću ni pomisliti, a kamoli reći, da je moja borba značajnija od nečije. Naprotiv, svi se mi borimo u svojim oblastima na svoj način. Neko rečima, neko motikom, neko metlom, dok se neko ne bori uopšte…
Što se mene tiče, sve ovo što radim, radim da bi to nekoga inspirisalo, da bi nekome pomoglo. Isto onako kao što je i rad drugih ljudi mene inspirisao i meni pomogao. Ne doživljavam to kao posao, već kao angažman kroz koji ostvarujem sebe pomažući drugim ljudima. Obostrano davanje na obostrano zadovoljstvo!
Ako to nije pošteno, kažite mi onda šta jeste? Ako to nije pravi put, kažite mi onda koji je? Ja zaista drugačije ne umem. A kako stvari stoje, drugačije i ne treba…