Ništa ne boli kao susret sa ženom koja nije realizovala sebe.

Muškarci to umeju bolje da sakriju, ili ih je briga, dok se kod žena to uvek bolje vidi. Tako je i sa njom. Pamtim je dobro, pamtim je otkad znam za sebe.
Oduvek je bila lepa, prelepa, neuhvatljiva, još kao dete, sva u svom svetu, nekoliko koraka isred svih, svuda. Glasnija, brža, smelija…
Volela je da se dokaže i pokaže, uvek je išla ispred, radoznala, zanimljiva, gladna ljudi, života.
Prva je probala cigarete, prva je pronašla momka i počela da beži iz škole. Prva je počela na sav glas da se bori za svoja prava. Prva je počela da se oblači kao devojka, i prva je, u stvari, postala devojka u svojoj generaciji.
A onda je, odjednom, stala, i odustala od svega onoga što je započela, i kao da su svi počeli da je pretiču, i da postaju ono što je ona bila odavno, samo mnogo, mnogo više.
Gubila je popularnost, gubila je i u izgledu, gubila je u svemu, čega god da se dotakne.
Ostala je u istom gradu, u istoj ulici, u istoj kući, u istoj sobi, sva nekako isto, posvađana sa sobom i svetom.
Boje mladosti počele su sve više da smenjuju boje srednjeg doba.
Boje nežnog proleća počele su da smenjuju sve moguće nijanse sive, tamno plave, crne?
Viđao sam je u zadimljenoj igraonici kako radi uvek isti posao, sa uvek istim ljudima, nedorečenim i dosadnim. Uključivala i isključivala aparate, praznila piksle, u tri smene, ujutru, popodne i uveče.
Posle je radila u jednom kafi ću, za šankom.
Posle u jednom kiosku, i to, uglavnom, noćnu.
Posle nije radila nigde, samo se zatvorila u četiri zida. Kao da je oko nje sve stalo, samo su godine prolazile…
Uvek isti odsutni lik, visoko podignuta barijera prema svemu, tamne naočare, tamna odeća, sve tamno, u
još tamnijem gradu gde sve posle dvadeset i neke polako odumire…
Ne znam ništa o njoj, znam samo da je nesrećna.
Nikada nismo razmenili ni reč.
Gledao sam je, još kao dečak, kako nezainteresovano prolazi ulicom, puna sebe, sva u svom raspevanom fi lmu, dok sada prođe samo kada mora, kao po kazni, u strahu da je neko ne zaustavi, ili pogleda.
Duboko povređena, razočarana, umorna.
Ko joj je to uradio?
Da li onaj mladić, koji nije više mladić, za kojim je trčala kao klinka?
Da li prevremeno napuštanje detinjstva, i ideja da čovek uvek može da se snađe, bez obzira da li se školovao, ili ne?
Da li potreba da se uvek bude drugačiji, kontra svemu, bez obzira na posledice?
Odavno je prevalila tridesetu, odavno je spustila pogled i navukla tamne naočare. Odavno je prestala da izlazi, i skreće pažnju na sebe. Živi virtuelno, predala se bogu, horoskopu, zvezdama, i ko zna sve čemu što se budi u samoći… Šta li se desilo?
Gde je kvar?
Da li u provinciji koja ne prašta različitost, ili u njoj zato što je pristala na sve ono što je prezirala iz dna duše, a u međuvremenu nije uradila ništa?
Ili misli da nije uradila ništa?
Javila mi se pre neki dan preko interneta, poslala mi je zahtev za prijateljstvo.
Ko zna, možda se i sretnemo, i pojasni mi sva moja nagađanja.
Tek tada ću znati da li priča o njoj ima smisla.
Tek tada ću znati da li njena životna priča ima smisla.
Mada ko, sam ja bilo kome da sudim?
Samo glasno razmišljam, ništa više od toga.