Prošle godine mi je nakon promocije knjige prišla jedna žena,

čestitala mi i rekla da joj je drago što sam uspeo jer sam Ničije dete.
To, da li sam uspeo, je relativno, to će pokazati vreme, ali ovo «Ničije dete» mi se duboko urezalo.
Sada, sa ove distance, mislim da je to najveći kompliment koji sam dobio. Mada može da se shvati i kao uvreda na račun mojih roditelja, ali ne radi se o tome…
Nikada nisam imao poseban tretman u životu. Ni u školi, ni na ulici, ni u gradu, nigde. Oduvek sam bio nekako neprimetan, tako su me i vaspitavali… Majka je radila dok je mogla, kao čistačica, kod gazed, a otac je TV mehaničar. Najbolje ih opisuju reči – preterana skromnost i poštenje. Toliko.
Uglavnom, nisu drugi završavali moje škole. Nisu mi drugi nabacivali devojke. Nisu drugi umesto mene dobijali batine i postavljali leđa. Niko me nije štitio, branio. Ne. Sve sam morao sam, sam i sam…
Ne sećam se da sam ikada, bilo gde, imao privilegije, protekcije, besplatan ulaz. Ne sećam se da je iko urgirao za mene (osim u trećoj godini srednje da ne polažem matematiku). Nisu me dizali u nebesa, nisu mi kupovali skupe stvari, telefone, automobile, nisu od mene pravili malog Ajnštajna i pričali kako sam ne znam šta.
Ne, samo su me pustili da živim. Ne sasvim, ali dovoljno, da ne osetim ni najmanji pritisak u godinama osamostaljivanja.
Pustili su me da isplačem svaku svoju suzu, da proslavim svaku svoju radost i da se, na vreme, suočim sa neminovnim, ma koliko bolno bilo…
Tek od nedavno me ljudi smatraju talentovanim, drugačijim, i ne znam kakvim. Tek od nedavno su krenuli komplimenti, oduševljenje, poseban tretman, i tako je lako nositi se sa tim, kada nemaš veštački kreiranu priču koju mora da braniš, da se skrivaš, i na silu fasciniraš ljude oko sebe.
Neću pričati kakav su tretman imala druga deca, bilo bi nevaspitano i neumesno, reći ću samo da sam uvek u senci svojih vršnjaka video njihove roditelje, titule, nadimke, moranja, pritiske. Gde god da su išli, šta god da su radili, dok sam ja svuda išao nekako sam, bez tog pritiska i očekivanja mojih…
Neću pričati šta danas imaju ista ta deca, čije automobile voze, čiji novac troše i kakvi ih, i na kojim mestima, očekuju poslovi.
Ne, samo ću nastaviti da pričam svoju priču, kao i do sada, a ko se pronašao, pronašao se.
Ko zna… Možda im ovo pomogne da shvate istinsku vrednost nečega do čega su sami došli, svojim radom, naspram svega onoga što im je servirano i što su drugi završili umesto njih.