Sedim u kupeu voza sa još četvoro mladih ljudi

, dva momka, i dve devojke. Delujem isključeno, nezainteresovano, zadubljeno u knjigu, dok, u stvari, osluškujem njihove razgovore…
Na pragu su dvadesetih, studiraju više škole koje ne vole, žive u zemlji u koju ne veruju, voze se vozom koji ih nervira, i o svemu što pričaju, pričaju sa takve visine da ti se čini da iza njih stoji čitav radni vek, a ne tek svršena srednja škola.
Svakome ko prođe pored kupea pronalaze mane i podsmevaju mu se. Svi oko njih su glupi i jadni. O kome god da govore, govore banalno i izveštačeno, bez potrebe da u bilo šta dublje zađu.
Prilagođeni su jedni drugima. Da su pojedinačno u kupeu verovatno bi stavili slušalice. Ovako, svako pokušava svakoga da zabavi, svako svakome da podiđe, a, u stvari, tonu sve niže.
Sve vreme pale cigaretu za cigaretom, a opuške gase o pod gazeći po njima.
Oni time, u stvari, gaze po svemu, razmaženi, iritantni, bolesno isključivi, bez poštovanja i odgovornosti prema bilo čemu…
Otvaraju prozore, viču, smeju se na sav glas, ne primećujući ni mene, ni gospođu u godinama, koja je u međuvremenu ušla u kupe, i koja pred njihovim iživljavanjem samo prevrće očima, a čitanjem pokušava da prikrije nelagodnost koju oseća.
Saznajem da je ta gospođa profesor u penziji, godinama je predavala istoriju, ko zna čega se sve nagledala u životu, ali ovo je defi nitivno vrhunac, gde te neko ni ne primećuje sprovodeći svoju samovolju.
Satima posmatram omalovažavanje svega što ih okružuje. Pričaju bez zadrške, kao da je svet oko njih piksla koja treba da primi svu njihovu prljavštinu.
U jednom trenutku ih prekidam i pitam: „Zar ne mislite da je možda problem i u vama, a ne samo u prljavom, sporom, vozu, prljavoj zemlji i ljudima koji vas okružuju.
Slušam vas satima i nijednog trenutka nisam čuo da ste pošli od vas samih. Šta ste vi uradili za ovaj voz? Šta ste vi uradili za ovu zemlju, ove ljude, osim što ih pljujete i pričate o svemu sa visine.
Koja je vaša zasluga? Gde ste tu vi u svemu tome? Svemu sudite, a da li dozvoljavate da i vama neko nešto kaže?«
Naravno, ko sam ja da se njima obratim? Odakle meni pravo? Umesto da gledam svoja posla, mešam se u njihove živote i razgovore, a treba da obratim pažnju na svoje ponašanje. Nadasve, šta zamišljam, ko sam?
Profesorka se onda uključila, predstavila se, objasnila im je da je čitavog života radila sa decom i da je strašno da pored svih lepota koju poseduje njihova mladost, kao i zemlja u kojoj žive, oni nisu u stanju da pokažu ni najmanje poštovanje.
Pričala je o svom vremenu, o potrebi njene generacije da unapredi svet u kome je živela. Pričala je o siromaštvu, romantičnim izlascima, muzici koja se slušala. Pričala je sa dušom, sa posebnom toplinom u glasu i dostojanstvom, koje je u odnosu na njihov grub jezik delovalo kao planinski izvor naspram gradske baruštine.
Razgovor se okrenuo u nekom drugom smeru. Odjednom su počeli da primećuju svet oko sebe, da se pripitomljavaju, Doduše, kolutali su očima, cinično odgovarali, ali put je za nas dvoje nakon toga bio neuporedivo udobniji, a i dobio sam priliku da otvoreno kažem ono što mislim.
Govorio sam sa njima ljudski, bez trunke osude, polazeći od sebe i svih onih problema sa kojima se i sam suočavam. Gestikulacijom su pokušali da omalovaže svaku moju reč, ali vremenom ih je obuzimao stid, u njima je proradila savest.
Nestala je bahatost, cinizam, gašenje cigarete o pod, vika, dreka, pljuvanje svega što ih okružuje, ostala su četiri mlada nesigurna bića koja ne znaju šta će sa sobom, nespremna da se suoče sa realnim svetom, spremna samo da ga odbace i istresu svoju nesreću po njemu.
Da li će se nešto promeniti kod njih? Ne znam. Znam samo da sam rekao sve ono što su već znali, a nisu hteli sa tim da se suoče, a to je da i oni imaju odgovornost prema svetu, i da je najlakše u životu biti idiot koji će pljuvati po svemu, a da nijednim svojim gestom neće ništa uraditi.
Ustali su i otišli iz voza kao pokošeni. Bili su poraženi, mada sam se i ja osećao jadno, pred očima su mi proletele slike hiljada i hiljada onih koji bi reagovali još gore…
Nisu mi pružili ruku, samo su oborili poglede i izla-
zili jedno za drugim. Da sam pristao na njihovu igru i prilagodio im se, proglasili bi za me legendu, cara, pozitivca kakav se samo jednom rađa! Ovako sam samo bio iskren, suočio sam ih sa sobom, i sa onim što ih neminovno čeka…
Probudili smo u njima drugu stranu, onu pravu stranu. Stranu, koja ima obzira i odgovornosti…
Najgore je kada ljudi ne primećuju oko sebe ništa što je ljudsko, i kada hodaju zemljom kao da hodaju po deponiji, bez respekta prema bilo čemu…
Boli me sve to, a najviše me boli što sam sveden na posmatrača koji ništa ne može da promeni, osim da ispisuje svoj dnevnik ćutanja koji najmanje čitaju oni kojih se najviše tiče…