Koliko samo na fejsu ima fantastičnih fotografa,

pisaca, slikara, pesnika, pevača, majstora svojih zanata, koji čekaju da ih neko otkrije i pomogne.
Uvek se čeka taj neko, uvek se čitava stvar montira za tog nekog a on će, navodno, odnekud da se pojavi, vidi lik i delo, fascinira se i uvede u svet velikih…
To je najveća tragedija ovog sveta, čekanje tog nekog da nas otkrije, a jedina njegova prava vrednost je u vezama koje ima i u novcu…
Koliko samo sportista čeka tog nekog…
Koliko mladih muzičara, manekenki, glumaca…
Koliko ljudi bez posla čezne da sretne tog nekog…
I mi smo za nekoga taj neko, ko nas gleda sa ogromnim strahopoštovanjem, očekujući našu pomoć…
A i za nas je neko taj neko…
Nema ništa gore od poslovnih žurki, gde nepoznati ljudi merkaju jedni druge, neprirodno spontani, i procenjuju koliko vredi investirati u poznanstvo sa nekim.
Treba samo zakoračiti u taj svet i videti cenovnik emocija, ljubavi, dodira, poznanstava, svega.
Sve se tamo plaća, svaki savet, susret, ideja, usluga…
Sve što ti ljudi imaju na sebi je statusni simbol, automobil kojim su došli, osoba sa kojom su došli, marka odeće i obuće koju nose, model telefona i sata, nakit, parfem, cigarete, piće koje piju, reči koje izgovaraju i naravno ona neizbežna menadžerska deviza kojom se vode – «da bi bio uspešan, moraš da stvoriš sliku da si već uspešan».
Sve se svodi na ostavljanje utiska i obostrano zavođenje iza čega se kriju čisti interesi i pozicioniranje…
Ovde, u mom selu, imam psa i mačku, imam i neke ptice, drveće, veliku baštu, voće, povrće i njih taj elitni svet uopšte ne dotiče, niti čekaju tog nekog da ih otkrije, niti ih je briga. Oni žive svoj život, zadovoljni su i razumem ih.
Sada, iz ove perspektive, kada malo razmislim, njima dosta toga dugujem za sve što sam dobio i uradio u životu, jer me nikada niko od njih nije slagao i uvek su sa mnom bili to što jesu.
Oni su za mene – taj neko, i ja sam za njih – taj neko, i dobro nam je… Zar ne, Žućo?
Vou, vou, vou…!