Udala se večeras još jedna…

Još jedna bivša ljubav koja mi se toliko puta obećala.
Ponovo svatovi, opština, crkva, sudbonosno «da» i ono volim te najviše na svetu. Pred kamerama, kumovima, pred celim svetom.
Ponovo ona i neko drugi, a mene nigde.
Ponovo ona koju sam voleo i neko drugi koga nikad nisam voleo, a mene nigde. Ponovo gužva u gradu, sirene, muzika do zore, smeh, radost, a mene nigde.
Hteo sam da se prerušim u cigane i da joj pevam cele noći… Hteo sam da se prerušim u svatove i da je gledam cele noći… Hteo sam da se prerušim u njega i da je ljubim cele noći…
Ali, uzalud, kada joj peva neko drugi.
Ali, uzalud, kada je gleda, ljubi i voli neko drugi…
Ne znam ko je on i ne želim o njemu. U stvari, ne znam više ni ko je ona. Znam šta je bila nekad, ali to nekad sa ovim danas nema više nikakve veze. Kao što ni ja danas sa njom nemam više nikakve veze. A to najviše boli…
Kažu da se smejala i igrala cele noći.
Kažu da su se svi smejali i igrali cele noći… Svi, osim mene.
Kažu da je stvarno bila srećna. Kažu da su svi bili srećni… Svi, osim mene.
Ali ko još pita za mene?
Kažu da su pevali neke naše pesme…
Kažu da su me pominjali njeni prijatelji…
Još svašta kažu, ali bolje da nisu rekli ništa…
Kasno je…
Udala se večeras još jedna… Još jedna bivša koja mi se toliko puta obećala. Nestao je još jedan san… San koji mi se osmehnuo toliko puta, a onda me izdao. Ovoga puta zauvek.