Nekako, kada si dete, gledaš svet kroz prizmu svih onih dobrih ljudi koji te okružuju,

kroz zagrljaje oca, majke, familije. Gledaš svet kroz osmehe i poljupce svih onih koji te vole i žele ti najbolje. Živiš svoj život, živiš svoju sreću, i neverovatno ti je da tamo negde ima zla, bede i bolesti. Ni ne razmišljaš o tome zaigran u svojoj slobodi koja ti svakodnevno donosi neku novu radost…
Vidiš samo ono što je oko tebe, čuješ samo ono što ti se kaže, i misliš da je ceo svet takav, da su svi ljudi takvi, to ti je jedino iskustvo…
Čitavo detinjstvo svodi se na ispunjavanje tvojih želja, svi se trude da ti izmame osmeh na lice, stalo im je da budeš srećan i da te vide srećnog…
I onda počinješ da rasteš, krećeš u školu, jednu, drugu, onda na fakultet, posao, upoznaješ ljude, koje više ni u ludilu ne možeš da nazoveš svojim. Sve češće nalećeš na one, koji, ne samo da ti ne žele dobro, već se na sve moguće načine trude da te ismeju i ponize…
Godine prolaze, sve si stariji i svaki novi dan nosi neki novi šamar, svaki novi susret nosi mogućnost neke nove uvrede…
Uočavaš promašenost na svakom koraku, nepravdu, laž, neukus, uočavaš ono najgore za koje do skoro nisi ni znao da postoji…
Odjednom sve one bajke o dobru zamenjuju priče o zlu…
Zašto su te lagali roditelji?
Zašto te nisu pripremali za to, nego su te štedeli kao da ćeš ostatak života provesti u rajskom vrtu, a ne na vetrometini nemilosrdno prepušten najgorem šljamu, ljudima bez duše, srca, dostojanstva…
Zašto ti nisu rekli da je život nešto drugo, prepun prepreka, bola, niskih udaraca, loših namera, još gore selekcije, prepun povoda da te iskoriste, upotrebe i bace kada im ne budeš više potreban?
Gde su nestali svi oni dobri ljudi iz tvog detinjstva? Gde su nestali svi oni spokojni snovi koje si sanjao?
Gde su nestali poljupci, zagrljaji, podrška, rođendani, torte, igračke, uspomene…?
Defi nitivno, treba uspeti u životu, treba uraditi nešto sa sobom, zbog sebe pre svega, ali i zbog svih onih koji su te gazili, ponižavali, gledali da obesmisle svaki tvoj pokušaj da uradiš nešto veliko i dobro…
Treba uspeti u životu, zbog sebe, pre svega, ali i zbog svih onih zajedljivih, podmuklih, zbog svih onih, kojima je tvoj pad uvek bio važniji od njihovog leta…
Treba uspeti u životu, završiti svoju školu, naći ljude koje ćeš da voliš i nazoveš svojim, a i u inat onima koji samo postoje da bi kvarili, lomili, vređali i obesmislili sve što je vredno i pošteno.
I pitaš se, na kraju, dok razmišljaš o tim ljudima, da li su oni imali detinjstvo?
Pitaš se, da li su imali oca, majku, psa, mačku, igračke, Branka Kockicu?
Da li su imali snove?
Da li su njima čitane bajke pred spavanje, da li je njih neko ljubio, grlio, učio dobru? Pokrivao noću? Brinuo se o njima danju?
Pitaš se, gde su rasli ti ljudi? Da li su uopšte rasli, ili ih je sam đavo stvorio takve? Da li se iko bavio njima i posvetio im pažnju? Ili su gaženi i osujećeni od malena, od prvog dana, od prvog plača, naviknuti da svima uzvrate istom merom…?
Izgleda da nije, čim je ona druga strana u njima pobedila…
Ali, kako radiš, tako ti se i vraća…