Maja i ja smo se napokon smilovali da letujemo zajedno.

Išli smo na ostrvo Hvar kod nekih njenih rođaka. Ona je vozila svoj Reno Megan, dok sam ja bio zadužen za sve ostalo. A ponajviše da ne smetam…
Samo što smo krenuli, čim smo izašli na autoput, videli smo poluonesvešćenog psa kako se tetura nasred ulice. Maja ga je vešto zaobišla, oboje smo prećutali, pogledali se na trenutak i nastavili dalje. Odjednom, umesto da nastavi, Maja je naglo stala, udahnula duboko, opsovala, izvukla peškir iz ranca, izletela iz kola i otrčala do psa.
– Ne možemo ovde da ga ostavimo! Zgaziće ga neko. Pogledaj manijake kako jure? Ubilo ga je ovo sunce. Sigurno danima ništa nije pio. Jadničak! A vidi ga kako je sladak, duša mala, povešćemo ga sa nama dok se ne oporavi a i da nam pravi društvo. Dug je put…
Ušuškala ga je pozadi, ogrnula vlažnim peškirom, nahranila, napojila i ostavila ga da spava. Pritom je i mene zamolila da budem tiši pošto je sigurno doživeo tešku traumu… Nisam ljubomoran, šta vam je? Dobro, nije mi bilo svejedno, pošto na mene uopšte nije obraćala pažnju, sve vreme je pričala o njemu i razgovarala sa njim. A i moram da priznam da baš i nije neki kompliment za muškarca kada devojka poveze prvu džukelu koja naiđe uz komentar da joj je dosadno i da joj treba društvo.
Maja je laka na suze a ja sam lak na nju, što je defi nitivno najgora moguća kombinacija, tako da nismo mogli do kraja da se dogovorimo šta ćemo sa psom. Predlagao sam da svratimo i da ga ostavimo negde, bilo gde, u protivnom će nam upropastiti letovanje. Pokušao sam da joj objasnim da se ne radi o zlatnom retriveru, već mešancu, avlijaneru, uličnom džukcu koji od pedigrea jedino ima ludačku sreću da mu Maja bude gazdarica. Na sve što sam rekao samo je odmahnula rukom, slegla ramenima i nastavila da vozi… Naš dlakavi prijatelj se za to vreme poprilično odomaćio. Počeo je da se proteže, zeva, još nas je i zamolio da otvorimo prozor kako bi mogao jezikom da pozdravlja svakoga ko prođe pored nas… U odnosu na saunu, u kojoj je radio celog leta prekovremeno, frižider od Majinih kola bio je idealna destinacija za uživanje. A i zavideo sam mu, priznajem, uvek mi, gde god da pođem sa devojkom, neka džukela u samom startu pokvari stvar. Ili se ubaci pa ne mogu da budem u centru pažnje, ili skrene temu i ode sve u propast.
Kilometar po kilometar, grad po grad i mi smo već bili pred hrvatskom granicom. Hteli su da nam ga oduzmu jer nismo imali nikakva dokumenta za njega. Lagali smo kako nismo stigli da ga registrujemo a i da nismo mogli da ga ostavimo kod kuće jer ne bi imao ko da ga hrani. No, ni oni nisu znali šta da rade sa njim, a i priznali su nam da ne znaju šta će ni sa svojim psima, tako da su nas pustili… Pošto je iza nas bilo još otprilike milion automobila, a nad nama plus četrdeset u hladu, bilo je nerealno da se utvrđuje identitet dlakavog uljeza. Ni on se, naravno, nije bunio, samo se raširio pozadi kao da snima reklamu ili daje intervju za dokumentarac o psećem životu na visokoj nozi. Od sreće je samo dva puta ponovio VAU! VAU! I nastavio da kunja…
Nazvali smo ga Dalmatinac. To je bio prvi dalmatinac u životu koji nije imao veze sa dalmatincima. Bio je to običan seoski džukac koji je igrom sudbine dospeo do jednog od najlepših mesta na svetu. Da ga danas vide njegovi drugovi iz kraja, siguran sam da bi mu zavideli. A i ko ne bi? Ne samo da se doživotno oslobodio lanaca oko vrata, prašnjavih drumova, blata, nego je bio prepušten potpunoj slobodi na ovom ostrvu.
Kako je lako kada si pas, ne treba ti pasoš, ne treba ti lična karta, ni godišnji odmor, ni 1000 eura za letovanje. Ne treba ti, u stvari, ništa! Treba ti samo luda sreća da ustopiraš gazdaricu kao što je Maja i rešio si sve životne probleme.
Čim smo stigli, izleteo je iz kola, skinuo sve sa sebe i otrčao u more da se okupa. Zaustavio se na trenutak, podigao zadovoljno šapu i mahnuo je i on nama. Zatim se okrenuo i otplivao leđno do neke bele pudlice koja je plutala na gumenoj dasci. Eto šta ti je život, danas crkavaš na suncu u nekoj pomoravskoj zabiti, a već sutra u isto vreme muvaš se sa najlepšom pudlicom Jadrana. Treba biti optimista…