Nekako je lakše kada shvatiš da svet može bez tebe.

Ko god da si…
Čime god da se baviš… Svet je zaboravio mnoge.
I velike, i najveće.
Zašto ne bi i tebe?
Lakše je kada shvatiš da svet može bez tebe.
Zato što prestaješ da se dokazuješ svima.
Zato što ne mariš da u svemu budeš prvi. Zato što priznaš da mnogo toga što je važno, Važno je samo tebi.
I jedino tebi…
Lakše postojiš, kada shvatiš da nećeš uvek da postojiš. Lakše dišeš, kada prihvatiš da nećeš uvek da dišeš. Lakše letiš, kada priznaš da je tvoj let ograničen. Kao i let svih onih oko tebe… Zato što počinješ da živiš za ovo sada… Zato što prilaziš svakom danu kao da ti je poslednji… Zato što starost ne može da te iznenadi… Kao ni ono što ide posle…
Ničije opelo ne traje doveka…
Neće ni tvoje…
I zato, dok ne zapeva,
Dok ne krenu suze i jadikovke,
Dok ne krenu uzdasi i lovorike, Dok ne počnu da pričaju kakav si bio, Budi ono što si sada.
Proživi to što imaš maksimalno… Jer to ne može niko osim tebe… I nikada neće moći.
A svet ima svoj pravac… I sa tobom, i bez tebe…
Imaj ga i ti…