Imam utisak da sve razumem.

I najveće, i najmanje.
Kao da je sve to smešteno u meni.
Sve, sve, sve.
I najbolji, i najgori.
I ubice, i silovatelji, i lopovi, i kockari, i kurve.
I svetitelji, i spasioci, i sve žrtve za veru i neveru.
Svi, svi, svi.
Nijedan čovek mi nije stran.
Niko.
Ni onaj koji mrzi, Jer i sam umem da mrzim?
Ni onaj koji voli,
Jer i sam umem da volim.
Nijedan čovek mi nije stran.
Ni onaj gore, ni onaj dole.
Ni onaj levo, ni onaj desno.
Sve sam to ja.
I sve sam to mogao da budem ja. Samo da sam krenuo tim putem.
Samo da sam skrenuo tim putem.
Svuda vidim sebe.
I u pravedniku, i u grešniku.
I u heroju, i u budali.
Sve sam to ja, svaki čovek.
I starac, i mladić, i slavljen, i otpisan.
I gažen, i pregažen, i tek rođen.
Ili već položen na samrtničku postelju?
Kao da sam već bio tamo.
Kao da sam živeo sve te živote.
Kao da sam video sve to.
Sve sam to ja.
Sve sam to.
Sve.