Sve one koje smo voleli i pored kojih smo se budili.

Sve one koje su nas dočekivale i ispraćale. Sve one kojima smo bili važni i koje su nama bile važne… Danas više ne postoje.
Postoje za druge. Nečije su, daleke, zaprošene, promenjene, umorene…
Sve one o kojima smo maštali započele su neke druge živote i odletele negde daleko, nekome.
Sve one koje smo ljubili i koje su nas ljubile. Sve one koje su sanjale naše snove i plakale naše suze. Sve one koje su nam verovale i kojima smo mi verovali… Smenjuju se u ovoj noći u kojoj nema nijedne.
Sve one koje smo lagali i koje su nas lagale. Sve one kojima nismo smeli da priđemo i koje nama nisu smele da priđu. Sve one koje nismo stigli da upoznamo više ne postoje…
Postoje za druge, za one koji su došli pre nas, za one koji su došli posle nas. Postoje za sve druge, osim za
nas…
Kako su smešna sećanja koja veličaju ono što više ne važi. Sećanja koja pričaju ono što je odavno ispričano.
Kako su smešni porazi koji se predstavljaju pobedama, kao ovi moji večeras… Dok ispisujem ovu ljubavnu pesmu bez ljubavi.
Dok ispisujem ovaj život bez života.
I na kraju, sve one koje smo voleli, sve one da se skupe u jednoj sobi, istog momenta bi izbio Treći svetski rat. Toliko karaktera, sudbina, zanimanja, okupljenih u jednom čoveku koji ih je volelo i želeo samo za sebe.
Toliko toga i toliko ničega u ovoj noći u kojoj nema nijedne… Toliko toga i toliko ničega u ovom životu u kome nema nijedne…