Stalno sanjaš neki drugi svet,

neke bolje ljude i boljeg sebe zajedno sa njima. Stalno sanjaš neka nova mesta, neke srećnije obale kojima koračaš ispunjen sobom i drugima… Stalno sanjaš i još češće se budiš. Ti hoćeš jedno, a realnost ti nudi nešto sasvim drugo. Sve ono što vidiš je isto, dani liče jedni na druge, poznata lica, poznate ulice, a ono za čim čezneš je uvek drugačije, nedohvatno. I uvek, ali uvek, svemirskim kilometrima daleko od tebe.
Stalno sanjaš, progone te novi gradovi, nova lica kojima želiš da pripadaš, dok na javi ne smeš ni da im se približiš. Stalno sanjaš one koje ne poznaješ kako ti se raduju, bacaju u zagrljaj i kako si im drag. Stalno sanjaš njene lake korake po stanu, osmeh razvučen preko usana, toplinu budućih dana, spokoj koji miriše na proleće i ono čuveno «osećam se kao da letim». Ali te život sve češće demantuje i ubeđuje u siromaštvo duha, prazninu, očaj…
Stalno sanjaš, prepoznaješ u sebi neki novi ritam koji jedino može da se odigra udvoje. A taj neko ti uvek nedostaje. Osećaš nove pesme, ali i stari strah da ih zapišeš. Osluškuješ melodiju koja ne postoji dok se ne otpeva. Ali, uzalud kada ne znaš da pevaš, ili su te drugi ubedili u to. Sasvim svejedno, ti se i dalje plašiš.
Osmehuje ti se svet koji bi uz malo sreće mogao da poneseš na desnom ramenu. Osmehuju ti se lica, život, budućnost, ali kako da joj se približiš kada se svakodnevno rveš sa prošlošću? Znaš da ćeš da pobediš, ne znaš samo kada, niti kako… I kada se smeješ – smeješ se na silu. I kada plačeš, plačeš da te drugi ne vide. U svemu si sam, pa i u samoći…
Dobrom se više ne raduješ kao nekada jer znaš da sledi zlo, dok si na loše naviknut, ono kao da se podrazumeva… Nasamo sa sobom, u tišini, najveći si. Nema jačeg. Pred drugima si tek senka, nagoveštaj, nema slabijeg. Ne možeš da se izraziš, da iskažeš ono što osećaš, da budeš ono što želiš. Samo ograde sa svih strana, kavezi i tvoj nevešto nacrtani lik koji plašljivo proviruje iz svega toga, kao da te je stid…
Ali, i pored svega, ne odustaješ iako su svi oko tebe odustali. Ludački se boriš za svoje, za to nešto što imaš samo ti i niko drugi. Ne prestaješ, iako su svi oko tebe prestali. Pronašao si svoje minute u danu, mesecu, godini, koji su samo tvoji i ne odstupaš od njih. Imaš svoje predele koji te čuvaju, imaš svoje pisce sa kojima si odavno na «ti», imaš svoje kosmose, samo tebi dostupne, i još dosta toga usput čega nisi ni svestan. Imaš i želje, divne, predivne, očaravajuće želje, godinama pažljivo čuvane koje se uvek iznova vraćaju, uvek iznova vode te na neka čarobna mesta koja ne postoje ni u najvećim kreacijama umetnika…
I pored svega što ti se dešava, ti nastavljaš da se budiš svakog jutra. Odrađuješ ono što si započeo i ne napuštaš svoju stazu. Svestan si grešaka, svestan si bola, patnje, potrošenih nada koje su se u sekundi raspršile kao latice na vetru i razmilele po moru vremena, ali dobro znaš da nemaš drugi život niti drugi grad, niti druge ljude. Tu si gde jesi i gotovo. Naprosto ih voliš takve kakvi jesu, ili ih ne voliš uopšte…
Možeš negde privremeno da odeš, na dan ili godinu, možeš privremeno da ukradeš nečiji osmeh, da ga nazoveš svojim, ali uvek moraš da se vratiš. Pa i da zauvek pobegneš od svih, na kraj sveta, i dalje, ne možeš da pobegneš i od sebe. Talog sumnje uvek prati čoveka, gde god da je…
Tako je i sa mnom, stalno sam razapet između onoga što imam i onoga što želim. Ili sam nerealno srećan, ili bolesno nesrećan. Ili visoko iznad drugih, neuhvatljiv i nedodirljiv, ili zgažen od svih, besan i povređen. Nikad na sredini, uvek ubedljivo na vrhu ili prikovan za najgore dno, pa i niže. Ali to je moj put, sam sam ga krojio i birao. I uprkos svemu, kao i svi, pišem svakodnevno svoju priču, svestan da nije ni najbolja ni najgora, ali je moja i svačija. Moja jer je živim, a svačija jer svako može da se prepozna u njoj. Niti umem drugačije, niti treba…
Oslušujem svet kojim sam okružen, razmišljam o njemu, posmatram ljude. Sve je to život, moj život, sve su to oblici života koji se ređaju u nedogled, jedan za drugim. Znam da može drugačije, znam da može bolje, ali bez obzira na sve, trudim se da budem zadovoljan onim što imam. U protivnom, sve te nerealne ambicije koje se tovare na leđa očekivanja mogu da smožde i odnesu negde daleko, odakle nema povratka.
Tako i svi mi, smišljamo, izmišljamo, bojimo se, radujemo, slavimo, patimo ali živimo… Toliko velikana iz istorije bi svoje delo žrtvovali za samo jednu našu godinu, za samo jedno naše leto, obično, najobičnije. Ali uzalud. Sve što je prošlo, prošlo je. Mi imamo ono što oni više nemaju, a voleli su više od svega. Mi imamo život. Mi imamo snove. Mi imamo nadu. I teško da je nešto vrednije, iako većina toga nije ni svesna…
I zato treba da iskoristimo život na najbolji mogući način, da proživimo celim svojim bićem ono što nam je dato jer se druga prilika ne dobija. Bar ne u ovom životu. Bar ne u ovoj priči koja se upravo ovde završila. Ili tek počinje…