Ljudi oko mene stalno pričaju kako im Srbija nešto duguje.

Ne znam, nisam baš siguran… Mislim da oni mnogo više duguju njoj. Ta Srbija, kakva god da je, školovala ih je, lečila, omogućila im da udahnu bar delić onoga o čemu bi na nekom drugom mestu mogli samo da sanjaju…
A kada ih pitaš šta su oni dali svojoj zemji, ćute! Nemaju šta da kažu jer joj ništa nisu ni dali, niti uopšte razmišljaju o tome…
Poludim kada čujem „takav smo mi narod«, „takvi smo mi Srbi«, „to ima samo ovde i nigde više«. A vi ste, gospodo, navodno negde i bili, pa znate? Ili ste na bilo koji način doprineli da bude bolje pa nas sada podučavate?
Još se hvale kako će da pobegnu negde daleko i kako će time da reše sve probleme?! Hmm…
Kamo sreće da se problemi rešavaju bežanjem, da je zaista tako, bavio bih se maratonom i već bih odavno bio tamo na nekoj od obala i ne bih radio ovo što radim. Oni ne shvataju da nesreća nije blato koje se skida jednim tuširanjem. Neke prljavštine su mnogo gore i dosta vode mora da protekne da bi nestale…
A parama zaista može dosta toga da se kupi, provereno i defi nitivno, ali može dosta toga i da se proda. Ali, ko će to njima da objasni kada su oni, ionako, uvek najpametniji? Najmanje su dali, a najviše se busaju u grudi i pljuju po svemu što stignu. Sve im je prljavo, svi su kriminalci, devojke se kurvaju i ostalo.
Vlastite frustracije i neuspehe pripisuju vlastitoj zemlji, a nisu u stanju da preuzmu ni najmanju odgovornost za stanje u kome se nalaze.
A opet, muka mi je i od srbovanja, jer je tek to promašena priča. Imaš te forumaše koji 24h dnevno ginu za „našu« stvar, a od Srbije imaju samo srpsko državljanstvo i eventualno izgužvanu trobojku ispod kreveta koju su pazarili na buvljaku za neku utakmicu. Za njih je vrhunac patriotizma kada opale nekog Hrvata na internetu ili kada visoko podignu srednji prst kada pobedi Novak Đoković i pokažu ga samozadovoljno celom svetu.
Doduše, i svet nama već godinama pokazuje srednji prst, tako da ih donekle i razumem…
Nacionalisti pričaju jednu priču, veličaju sve što je srpsko, ovi pričaju drugu, pljuju sve oko sebe, a šta da radimo mi realni? Ako staneš uz jedne – izdajnik si i strani plaćenik, ako staneš uz druge – onda si ubica i fašista. Tako da je poprilično nerealno biti realan danas, al’ dobro, snalazim se nekako…
A i nešto baš ne verujem u onu njihovu teoriju da smo nebeski narod. Godinama se već trudim, čitam o tome, al’ nikako da poverujem. Ako je već tako, zašto se onda ne poubijamo svi kolektivno i da napokon započnemo taj dugo čekani raj na nebu, kada već nismo u stanju da ga organizujemo na zemlji?
Uglavnom, meni Srbija ne duguje ništa, već mi je dovoljno dala. Možda i previše. Ili sam ja bio te sreće pa sam uspeo da izvučem ono najbolje iz nje?
Meni Srbija zaista ne duguje ništa, dugujem ja njoj. Možda neki roman, fi lmski scenario, dvoje ili troje dece, videćemo, i da utičem na svoj način koliko je to moguće. Sve ostalo je već neumesno, prepotentno i bilo bi krajnje nevaspitano da govorim o tome…
A i odavno sumnjam u patriotizam onih koji najviše pričaju o patriotizmu. Onaj ko te voli to ne potencira, ljubav se podrazumeva. Zemlja se voli primerima i delima koja se ostavljaju iza sebe, a ne praznim pričama i žalopojkama.
Meni je Srbija kriva zato što nije izrodila još nekog Nobelovca, ili još nekog Teslu, ili što možda nema brže vozne linije od Beograda do Niša recimo, ovo ostalo mi i ne smeta. Navikao sam, svega mi. Kako drugima, tako i meni, ne žalim se…
Odavno sam prestao da tražim rupe u zakonu ili na ulici. Ima mnogo toga lepšeg da se traži i vidi u ovoj zemlji. Samo što čovek, za početak, treba da bude u stanju to da prepozna i pohvali, a ne da pljuje i vređa sve oko sebe.
I šta kažeš, na kraju, ko, u stvari, ovde najviše srbuje?! Ma ne srbujem, šta vam je, Srbije mi moje…
Ajde, živeli…