Kako deluje sve besmisleno kada je čovek suštinski nesrećan.

Onda i muzika, i fi lmovi, i navodni uspesi, seks, prijatelji, deca, sve to prolazi mimo njega, i ne može da zadovolji prazninu koja vapi iz dubine njegovog bića i traži nešto drugo.
Uvek, i isključivo nešto drugo…
Tada i komplimenti samo pomiluju na trenutak i postaju beznačajni…
I usputne avanture više odnesu nego što donesu… Kako čovek da popuni tu prazninu u sebi? Čime?
Kako da zakrpi tu pukotinu koja izjeda sve pred sobom?
Možda pićem? Teško. Ne može toliko da popije koliko ta praznina može da proguta…
Novcem? Ne verujem. Ne može toliko da zaradi koliko je u stanju da potroši…
Opijatima? Sumnjam. Ne može toliko daleko da pobegne, koliko stvarnost može da ga prati i progoni… Ili kockom?
Napornim radom?
Religijom i molitvama?
Nema ničeg stravičnijeg u čovekovom životu od susreta, oči u oči, sa vlastitom tragedijom. Upravo taj dodir, taj pogled i bezizlaznost ne može da nadomesti ništa na svetu…
I zato ga uvek, iznova tera da smišlja, izmišlja, preti, prkosi, beži…
To je onaj Sizifov kamen koji će, kako god da ga izguraš, sigurno pasti i naterati te da odustaneš! Ali, ti nećeš odustati… Ni ove noći, ni naredne, nikad.
Ali, neće odustati ni taj kamen… ! Pa, ko duže izdrži!