Moj deda od skoro osamdeset godina može većinu moje generacije da nosi u zubima.

I dan-danas može duže da provede pod vodom nego ja na suncu. Spasava davljenike, pravi nameštaj od drveta, čuva životinje, zna lekovitost svake biljke, tone kopriva je nabrao golim rukama. Preleteo je deo Srbije oko Morave uzduž i popreko na svom biciklu…
Spasavao je, pomagao i lečio, gradio i čuvao ovo društvo, ali ne zarad slave i hvale, ne zarad kojekakvih lajkova na fejsbuku ili slike u novinama već zato što je to za njega nešto sasvim normalno, nešto što se podrazumeva. Što, u krajnjem, i jeste.
Mi u sedmoj godini znamo više o svetu nego što naši dedovi znaju u sedamdesetoj. Ali, nama milion informacija ne znači ništa, dok njima jedna informacija znači sve. Mi sve znamo, samo ne znamo kako da budemo srećni i ispunjeni. Mi sve znamo, samo nismo u stanju ništa da uradimo. Dok oni tačno znaju šta i koliko mogu i to najčešće i rade.
Naši dedovi ne znaju hemijski sastav rakije ili meda, ne umeju to da pronađu na internetu, ali zato u svakom trenutku mogu da ti objasne kako se pravi. Mi navodno znamo sve to i mnogo toga drugog dok, u stvari, ne znamo ništa da napravimo. Oni daleko teže uče ali, opet, daleko više poštuju naučeno. Mi znamo da smo pametniji, ubeđeni smo u to, ali osim znanja i ubeđenja nemamo ništa više.
Više ništa ne može da nas oduševi. Siti smo svega. Ne može pesma, jer znamo mali milion pesama. Ne može fi lm, jer znamo hiljade fi lmova i možemo da ih gledamo u svakom trenutku. Ne umemo više da se oduševljavamo, radujemo. Sve je postalo isprazno, mi smo postali isprazni. Svako nam je konkurencija i pretnja. Sami sebi smo najveća konkurencija i pretnja. Sve nas nervira, provocira, vređa…
Još u pubertetu proglašavamo sami sebe za genijalce, sveznalice. Pumpa nam se ego i sujeta sa svih strana. Zatvoreni smo u četiri zida – ni ne znamo šta se oko nas stvarno dešava. Važnije su nam nekakve ikone svetskog džet-seta od rođene babe. Suvereni smo vladari svojih svetova sve dok nas taj isti svet ne izda i razbije.
Ljudi nam postaju odvratni, isprazni, zli. Ni ne slutimo da smo i sami takvi u očima drugih. Čekamo nova tehnička otkrića kojima ćemo da se divimo. Čekamo nove mobilne telefone, kompjutere, automobile. Ubeđeni smo da je novo, dok je, u stvari, sve potpuno isto. Bitno je samo da je spektakularno, senzacionalno i u trendu. I to sve u nadi da ćemo još brže da uradimo ono što nam ne treba. U nadi da ćemo biti prvi u svemu ne sluteći koliko je to, zapravo, nebitno i nametnuto sa strane.
Mi smo srušili sve tabu teme, uspelo nam je, ali smo srušili i sebe. Nama više ništa nije strano, jedino smo sami sebi i drugim ljudima postali strani.
Samozadovoljno smo ukinuli sve autoritete ne sluteći da time ukidamo i sebe. Ugasili smo i sve bogove, ali im se i dalje, za svaki slučaj, ponizno i podmuklo, klanjamo. Svi smo i vernici, i nevernici, i svevernici. Svi smo sve, dok, u stvari, nismo ništa. I, što je najgore, sve su manje šanse da nešto zaista i postanemo.
Sve znamo i sve možemo dok, u stvari, uhvaćeni u zamku vremena, ne možemo ništa.
Starci ostaju mladići duhom, a mladići postaju starci već u dvadeset, tridesetoj. Sa jedne strane imamo ljude koji veruju u budućnost, koji veruju u život i imaju svoje ideale i dostojanstvo, a sa druge imamo duhovne bogalje, jadnike koji od svoje bede i sebičluka prave fi lozofi ju. Imamo trovače svega vrednog koji u tuđoj nesreći traže svoju sreću i njihov jedini smisao je da obesmisle sve što je vredno.
Nema priče o slobodi, nema zanosa, ideala, budućnosti. Kao da je sve izmišljeno i završeno. Priča se o kraju istorije i poslednjem čoveku. Um nema više ulogu kosmosa već tehničke sprave kojom putem raznoraznih vežbi upravljamo. Sve je otkriveno. Sve se zna. Samo mi ne znamo šta ćemo sa sobom. Prepune su nam potrošačke korpe, kao i stomaci, samo su nam životi isprazni. Siti smo svega, samo smo gladni života, ljubavi, ljudske pažnje i topline.
Umesto da se udružimo svi, učimo od starijih i da u savezu sa njima stvaramo budućnost, mi sahranjujemo sve oko sebe kao da istorija od nas počinje? Kada smo takvi prema onima koji su nas stvorili i koji su nam ostavili u nasledstvo bar nešto, kakvi će prema nama onda biti naši unuci i šta ćemo mi njima da ostavimo?
Ipak sam optimista…