Samozvani pandur sa 51 zvezdicom na reveru

i dalje zavodi red po obližnjim sokacima. Siledžija obavijen ružičastim plaštom demokratije, skriven iza ciničnog osmeha lažnog humaniste, besramno kida i ubija ono malo dostojanstva što je ostalo. Onako samovoljno, krvnički, kao kasapin u svojoj klanici, kreira mapu sveta.
Fabrike oružija dnevno štancuju više municije i snajpera nego što je pekara na kraju moje ulice uspela da umesi štrudli i slatkih kolačića za pola veka svog postojanja.
Dobro znam gde će da završe te štrudle, znam ko će sa kim da ih podeli, ali ne znam gde će da završe njihovi meci? Ko će da pazari njihove tenkove? Ko će da guta njihove bombe? Koga će oni izjutra da bude, tačnije, da uspavaju jednom zauvek?
Znam na čijim će sve stolovima zamirisati kifl e i vruća peciva, ali ne znam ispred čije će kuće osvanuti leševi, razbijene glave… Znam ko će predveče da pazari one slatke rolnice u povratku iz druge smene, znam ko će da ukrade baklave i rum-tortu dok je najveća gužva, ali ne znam ko će da pazari njihove metke? Ne znam na koga će sutra biti usmereni njihovi snajperi? Ne znam koga će još sve uspeti da posvađaju, a posle da ih mire oduzimajući im teritorije, ljude, slobodu… Namerno suprostavljam obične ljudske stvari vojskama i bombama, i to ne zato što sam naivan već zato što ne želim drugačije. Namerno suprostavljam ljudsko neljudskom, normalno nenormalnom, anđeosko demonskom. Namerno suprostavljam ono što rađa život onome što seje smrt…
Nisam pristrasan, ne navijam ni za jednu naciju, navijam za ljude, obične ljude, pametne, smešne, drage, ovakve i onakve, ali ljude! Ljude pored kojih sam rastao, od kojih sam učio i postajao čovek uz njih i sa nji-
ma…
Zašto bismo se plašili, kada možemo da se radujemo? Zašto bismo se mrzeli, kada možemo da se volimo? Čemu više ratovi? Zar nas istorija nije naučila da poštujemo ono što imamo? Ili nam nije dovoljno krvi?
Više od svih volim da se raspravljam, samo, umesto bombi koristim reči, a umesto tenkova argumente, a šta oni koriste? Koji su njihovi metodi ubeđivanja? Sankcije, embargo, medijske ucene i laži, instaliranje marionetskih režima. Navodno daju i pomažu, veliki su humanitarci dok, u stvari, uzimaju.
Kapiram da njihove vojske mogu sve da sruše, to i nije neki problem, može to svako. A da li njihove vojske mogu nešto da naprave? Da li znaju da pronađu put do nečijeg srca? Vojske treba da služe narodu, a ne da masakriraju i gaze sve pred sobom. Vojnici treba da budu prva pomoć od elementarnih nepogoda, a ne da oni budu ta elementarna nepogoda.
Muka mi je više od te borbe za demokratski svet kada ostaneš bez svog sveta, sveta koji voliš. Dosta mi je više takve demokratije i humanitarnih bombardovanja. Kakve to veze ima sa humanizmom? Pusti ti takvu budućnost kada porušiš sve što je napravljeno u prošlosti! Pusti ti takvu slobodu kada ostaneš bez svake slobode ! Dosta smo menjali svet, hajde da sačuvamo postojeći? Bolje i ovakav, nego nikakav? Bolje nešto, nego ništa?
Zato, oprosti mi, Holivude, žao mi je, ali stvarno više nisam za taj fi lm. Izvini, ali poodavno sam prerastao Terminatora i Rokija. Čaku Norisu se više ne smejem ni u vicevima, a kamoli ovako… Poodavno sam prerastao Betmena i Spajdermena. Miki Mausa i Paju Patka još ranije. Dok u ono ostalo nikada nisam ni verovao…
Izvini, možda sam primitivan, verovatno jesam, ali znaj da mi je draže popodne provedeno u kuvanju ajvara sa baka-Mirom, ili sati provedeni na prozoru u iščekivanju moje omiljene gimnazijalke od svake tvoje nuklearke, od svakog tvog blokbastera. Draža mi je svaka ulica u mojoj provinciji od svih tvojih multinacionalnih koncerna, i to ne zato što je moja, već zato što je svačija…
I nema tog Diznilenda, naoružani brate, još nije izmišljen, koji bih trampio za moje umetnike, za moje gradove, za neke male stvari koje ti nikada nećeš da shvatiš…
Možda sam prost, sigurno jesam u odnosu na tebe, ali kamo sreće da svi budemo prosti u odnosu na tebe. Kamo sreće…
I, samo nas zaobiđi, naoružani brate, preskoči nas, preleti, ali ne pada nam više na pamet da progutamo tu tvoju pilulu još jednom. Dosta si nam zagorčavao život. Dosta si nas trovao. Nas, kao i ceo svet. I zato nas mani već jednom, kažem ti, zaobiđi nas, preskoči, skloni tu pohotnu šapu, samo nas pusti i drži se što dalje od nas…
Jasno? Ni mi ne uređujemo tvoj dom, nemoj ni ti naš. Tvoje nećemo, svoje ne damo i tačka!