Setio sam se jedne stare ljubavi, davne, daleke,

toliko daleke da ni ne znam da li sam je izmislio ili je stvarno postojala…
Nisam bio najbolji prema njoj. Priznajem. Govorio sam joj kakva treba da bude, menjao sam je i prilagođavao sebi. Umesto poljubaca, brojao sam joj mane… A trebalo je samo da je volim.
Kada smo se rastajali, mislio sam da je svaka lepša, zanimljivija, bolja. Hteo sam samo da odem od nje, uveren da će mi se sva vrata sveta otvoriti. Ali onda sam, tek u odrazu drugih, počeo da shvatam njenu pravu vrednost.
Što su me više lagale sećao sam se one koja nije nijednom… Što su me više povređivale, sećao sam se one koja nije nijednom…
Što su me više ostavljale, sećao sam se one koja nije nijednom…
I bilo je možda lepših. Jeste…
I bilo je možda zanimljivijih. Sigurno jeste…
Ali ne i boljih. To sigurno ne…
Ne znam ni gde je, ni šta je sa njom, ne znam ko je danas menja i prilagođava sebi, znam samo da mi tako ponekad dođe u samoći i podseti me kako se ljubi, miluje i voli. Godine su prošle i prolaze. Ništa više nije isto, život sve izobliči, izda i tera po svom.
Verovatno ni ona više nije ista, sigurno je i ona počela da laže, povređuje i ostavlja.
A ni ja više nisam isti. Ista je samo moja mladalačka potreba da se voli do kraja.
A ista je i potreba za njom, nakon svega…