Sećam se, kada sam bio klinac,

ćale mi je zabranjivao da se profesionalno bavim fudbalom i navodio mi milion nekih razloga. Od toga su mi, bar devedeset posto, bili besmisleni.
Tek sada ga razumem…
Jednom sam mu nakon duge neprespavane noći priznao neku krađu i pokazao mu plen. Ubio je istog momenta boga u meni i odvratio me od kriminala za čitav život.
Nekoliko nedelja kasnije uhvatio me za ruku i odveo da vidim kako žive ljudi čiji sam objekat opljačkao. Uboga sirotinja, izbeglice, sama margina koja jedva sastavlja kraj sa krajem boreći se da preživi…
Sve mi je bilo jasno…
Tako je bilo i sa cigaretama, alkoholom, tabletama za smirenje, izlascima do zore. Uvek gomila nekih lekcija i pesimističkih scenarija od kojih mi se dizala kosa na glavi.
I onda, jednom, bili smo svi porodično na jezeru, kupali smo se, i ja sam počeo da se davim. Nije bilo šanse da se izvučem. Vir, mulj, iznenadna dubina, gužva, vika… Počeo sam da tonem bespomoćno, sve niže i niže, potpuno savladan…
Odjednom je doleteo porodični prijatelj, koga je istog momenta pozvao ćale, probio se do mene, povukao me snažno i izvukao na površinu.
Otac je sve vreme pratio moje kretanje i čim je video da nestajem pod vodom reagovao je.
Zašto je sve to radio i radi?
Zato što me voli i zato što mi je oduvek želeo najbolje na neki svoj način…
I sada, sa ove distance, čini mi se da je za većinu stvari bio u pravu…
Da me je pustio da plivam u životu samo po svom, ko zna šta bi bilo sa mnom.
Spasio mi je život!