Razmišljam o muškoj agresiji, o muškarcu koji nije realizovao sebe, i o njegovoj potrebi da kontroliše okolinu, unižava, i prilagođava je svojim prohtevima.

Na prvi pogled je druželjubiv, iskren, otvoren, srčan, dok, u stvari, duboko ranjiv i krvari.

Ponos i dostojanstvo na koje se poziva samo je prikrivena sujeta, zavist i mržnja.

Žena koju navodno voli mora da trpi sve njegove gluposti, a najviše njegov prikriveni osećaj inferiornosti za koji niko ne sme da zna.

Zbog obrazovanijih od sebe…

Zbog bogatijih od sebe…

Zbog dominatnijih od sebe…

On, u stvari, vodi prećutni rat sa svima, ponižavajući sve, zatvoren u krugu iz kog ne ume da izađe zbog slike koju je stvorio o sebi a ne ume da je nosi…

Ono što on stvarno jeste, i ono kakvim se on predstavlja su dva potpuno različita sveta.

Devojka sa kojom je u vezi mu je sve. Ona je jedina uspela da probije spoljnu fasadu i da dođe do nežnog, pravog njega i iskrenog njega.

Ali on je retko takav, najčešće je nervozan, agresivan, besan, ljut, osvetoljubiv, bolesno ljubomoran, zajedljiv, spreman na najgore?

Ona mu je dala ono što nije ni jedna druga, dala mu je potvrdu o kakvoj oduvek sanja, probudila je najboljeg njega, ali ne može više da ga izdrži.

Treba joj neko ko neće da je pritiska, nadgleda, neko ko će da je opusti a ne da kontroliše svaki njen korak u stalnom strahu da ga ne napusti.

Treba joj neko pored koga će da se oseti lepša nego što jeste, pametnija nego što jeste, bolja nego što jeste a ne gluplja i jadnija.

Pokupio je nevešto, sa svih strana, modele muškosti koji mu ne pristaju, i koje ne ume da nosi.

On ima potencijale ali ih nije razvio, i ostalo mu je telo kao početak i kraj svega.

Telo kao izlog, telo kao magnet, telo kao znak prepoznavanja…

Kako izaći na kraj sa njim?

Kako mu pomoći?

Kako mu prići, a ne uvrediti njegovu narcisiodnost ranjivu do bola?

Kako ga spustiti na zemlju, opustiti, a ne stvoriti od njega smrtnog neprijatelja?