Pišu mi devojke kako ih momci maltretiraju, ubijaju od batina, kako su posesivni do ludila, kako im ne dozvoljavaju da raskinu i odu. Pišu mi njihove životne priče i onda kada ponovo nakon nekoliko meseci otvorim njihove internet profile vidim kako su i dalje sa tim ljudima u vezi.

Vidim fotografije na kojima su zagrljeni, nasmejani i čini se kao da nemaju ni jedan problem u životu…

Nasilje je toliko veliko da ne smeju ni da pomisle da ih napuste.

Ali pored sve mržnje, ucena, pored svih gluposti koje moraju da trpe nazire se i sloj ljubavi koji ih drži sa njima, i vera da će biti bolje, i da će ovi da se promene.

I to pored svih prebijanja, svađa, posle svega što su prošli…

Najčešće su umešane i porodice koje, međusobno, imaju neke posebne dilove…

U igri je i novac, kao i deca koja su na putu, ili su već tu.

Koliko samo omalovažavanja, ucena, neprespavanih noći…

Koliko samo popijenih tableta za smirenje, nakupljenog nezadovoljstva, besa…

Muškarcu u nemogućnosti da se na drugim poljima ispolji jedino preostaje da maltretira ženu?

Svu svoju nemoć koju oseća u životu pred njom pretvara u moć, a one zanesene romantičnim pričama stoje u jednom mestu, ćute, i trpe.

A godine prolaze…

A drugi muškarci prolaze…

I sve prolazi, a one uplašeno zure u jednu tačku i mole se Bogu da promeni narav onih od kojih im sve zavisi?

Šta drugo da im kažem osim da beže…

Samo da pre toga smisle gde bi mogle, i sa kim, a ne da sazidaju sebi tvrđavu u kojoj će same sebi biti najveći zatočenici.

Bežite na vreme, posle će biti kasno…