Čekali smo 1995tu kao što sada čekamo 2015tu.
Tada svi zajedno, sada svi odvojeno…

Tačno dvadeset godina razlike na kalendaru…
Tačno dvadeset godina razlike u našim životima…

Familija koja je tada stvarno bila familija, sada je četa razbijena na hiljadu delova.

Držim u rukama fotografiju, i vidim ćaleta koji još uvek nije imao nijednu sedu.
Vidim majku, k`o devojku, dragu i nasmejanu, koja još nije počela da se goji.
Baba, tada žena u najboljim godinama, koje odavno nema više.
Deda, ko mladić, zdrav za desetoricu, sada se jedva vuče…

Tu su još mnogi, a o njima sve najbolje, ali im i nije baš najbolje.
Ali ne bih o tome, u tuđu privatnost, izbor i sreću.

Sastajemo se još jedino na sahranama, mada ni tamo ne progovoramo.
Osim kada moramo, strogo formalno i zvanično…

Slave slavimo, ali se ne zovemo, nekako je jeftinije.
Sveća i kolač, ko dođe – dođe, a najčešće ne dođe niko.
“U ime oca, sina, svetoga duha – amin”, promumlamo u sebi, i gotovo.
Više mehanički, reda radi…

U međuvremenu je došao rat, onaj građanski, koji smo izbegli.
Zbog geografske udaljenosti Paraćina od Hrvatske i Bosne,
I onaj malograđanski koji još uvek nismo…

Zemlja je više puta menjala ime, a i mi smo toliko toga promenili.

Došlo je bombardovanje, peti oktobar, tranzicije…
Došle su nove nade, i nova razočaranja…
Isuviše politike, premalo ljubavi…