Ništa me ne odbija kao ljudski smrad, ali ne smrad koji nastaje usled bolesti, ili siromaštva, već smrad usled devijacija zbog kojih čovek počinje da bazdi na nečoveštvo, da gazi sve pred sobom…

U društvu sa takvim i sam se osećaš zaraženo…

Kao crna boja koja u sekundi izobliči sve druge boje…

U njegovom svetu, zlo postaje svačije…

Dovoljno je da sretneš jednog takvog, da provedeš sa njim, sat, ili dan, i da ti ogadi ljudski rod za čitav život.

Ljudi koji ne dođu do sebe ruše one koji hodaju ka sebi…

Ljudi koji ne dođu do vrha, ostatak života provedu u onemogućavanju drugih da uopšte krenu tamo…

Omalovažiće svačiji trud, i pokušaj, u svemu će naći neku prevaru i laž, nemoćno sikteći na sve i svakoga zato što su njihovi vozovi prošli…

Ništa ne boli kao bolest neostvarenosti…

Ništa ne zadire nož tako duboko kao lična nesreća za koju je uvek kriv neko drugi…

I taj neko se ne traži u tom nekom, nego u svima…

Kako izaći na kraj sa čovekom a ne ubiti ga i rešiti svet bede?

Ili ga jednostavno zaboraviti kao da ne postoji?

A postoji, tu je, diše nam za vratom i dahće kao zli duh koga ne možemo da se oslobodimo…