Niko me nikad nije gledao kao ona.

Na nekoj zavejanoj vojvođanskoj stanici koja se ravnala sa beskrajem. Ceo njen razred čekao je školski autobus za negde, a ja beogradski za Sombor… Nije imala više od šesnaest, Još dete, devojčica, u telu žene.
Razlikovala se od svojih drugarica,
Znala je više, želela je više, mogla je više…
Ali joj svet kome pripada to nije dozvoljavao…
Nismo progovorili ni reč,
Vrtela se oko mene pokušavajući nešto da mi kaže.
Nisam smeo da joj priđem i da je povedem sa sobom, optužili bi me za pedofi liju.
A sve vreme me zvala svojim velikim očima, I govorila mi da je vodim odatle što pre…
Ne znam šta nas je toliko vezalo jedno za drugo,
Imali smo samo poglede, njen osmeh i moju rezervisanost. Zavodila me otmeno, hodom, pokretima, telom, damskim držanjem kao u starom francuskom fi lmu, i čekala da joj priđem…
Oko nas se prostirala bela ravnica. Iza nas hladna zavejana stanica prepuna đaka, koji bi radije da se pretvore u santu leda nego da odu u školu. Samo je ona izašla i stajala na nekoliko metara od mene… Nije bilo restorana, kafana, kuvanog vina, toplih čajeva…
Nije bilo ničega, samo prizori beline i dve siluete
Koje se gledaju i do kraja ne progovaraju ni jednu jedinu reč…
Nedugo zatim, došao je autobus i odveo je,
Mahala mi je i smejala se kao da smo nedelje proveli zajedno…
Mahao sam i ja u čudu i radosti uveren da se nešto stvarno desilo.
I jeste, mada ništa nismo saznali jedno o drugom…
Jeste, mada se nikada više nećemo videti…
Raspitivao sam se za nju kod žene koja prodaje karte. Nezainteresovano je odmahnula rukom i rekla da zaboravim…
Raspitivao sam se i na stanici, kod dece.
112 113
Ni oni nisu hteli da mi kažu kako se zove…
Da li je uopšte postojala, imala ime?
Ili je sam Bog poslao toga jutra da me sačuva od hladnoće…
Na nekom dalekom putu koji nije vodio nikuda…
U nekom zaboravljenom mestu koje nije vodilo nikuda…
Možda ćemo se sresti u nekom velikom gradu,
Mimoići i osmehnuti u nekoj srećnijoj ulici,
Koja ima i restorane, i kafane, i tople čajeve, kuvana vina…
Tada neće moći da me optuže za pedofi luju…
Tada neće moći da me lažu i odbijaju od nje…
Tada neću dozvoliti da mi je ukrade školski autobus, I da mi je ponovo odvede daleko, U nepoznato, ko zna gde…
Samo da je ne ukrade život i prazne godine, Samo da je ne ukrade i promeni ono sivo mesto, I oni sivi ljudi koji su je okruživali…
Samo da se čuva i sačuva, A ja ću se pobriniti za sve ostalo…
Kada već nisam toga jutra koje polako odlazi u zaborav, i topi se kao sneg sa one zavejane vojvođanske stanice… Koja takođe polako odlazi u zaborav…