Nikada me nije pustila u svoju samoću. Nije htela ili nije smela…

Nikada me nije pustila u svoj stan, svoju sobu, krevet. Nikada mi nije dala svoje ruke, telo, dodir.
Nikada mi nije dala ništa, a želeo sam je kao nijednu drugu… Posebno tih dana kada su se sve želje sveta sklopile u potrebi za njom. Posebno tih noći kada sam se budio i uspavljivao sa njenim likom…
Nisam stigao ni da je poljubim, a već sam stigao da je zavolim.
Nisam stigao ni da je zagrlim, a već sam stigao da je poželim samo za sebe i ukradem od svih.
Nikada me nije pustila u svoj život, u svoj svet. Nije htela ili nije smela…
Rekla je da ne mogu da shvatim njen haos, njene navike i da je bolje da ne počinjemo ništa.
Rekao sam joj da zajedno možemo sve i da smo potrebni jedno drugom.
Pretvarala je milimetre koji su nas delili u kilometre, sekunde u godine. Bio sam spreman da ih pređem, preletim, sačekam, govorio sam joj to, ubeđivao je ali uzalud…
Ipak nije htela…
Mimoišli smo se tada, te noći, ne sluteći da se mimoilazimo zauvek…
Prošle su godine, naravno. Kao što uvek prođu. Prošla je i ona nedodirljivost, utisak da smo važni, pale su maske.
Prošle su sve one kiše i ulice koje smo prepešačili sami.
Prošla su sva ona mora kojima nismo zaplivali. Prošle su sve one tajne koje nismo podelili. Prošli su fi lmovi, koncerti, prošla su sva ona jutra…
Prošla je i jedna mladost, onako tiho i neprimetno…
…a prošla je i ona, nedavno, isto tako tiho i neprimetno pored mene, kao da se ne poznajemo.
A prošla je i potreba za njom…
U međuvremenu sam se raspitivao svuda, bolje da nisam.
Pričali su mi i slušao sam o njoj, bolje da nisu.
Trčala je za onima koje nije trebalo ni da pogleda, davala se tamo gde se samo gubi, živela je za one za koje
ne vredi živeti…
Ali, šta sam mogao?
Reći ću samo život, sudbina – ne pada mi na pamet ništa pametnije.
Znao sam, još tada, da njen svet ne može svako da razume. Sa svih strana zidovi, zidovi, a onda ako se ne izgubiš u tom silnom odbijanju nailaziš na dušu. Staru, čistu, beskrajnu kao horizont želja jedne mladosti… Ipak ona se prva izgubila u tom silnom odbijanju… Ili se jednostavno nije našla? Ili je drugi nisu našli…
Meni, eto, nije uspelo…
Njena priča mi je danas tako poznata, kao mnogo puta odgledani fi lm. Poznate su mi njene ruke, njene
grudi, glas, soba, problemi, kao da sam to negde već vi-
deo…
Sva ona posebnost pretvorila se u osrednjost, zagonetka u očekivani šablon, a čežnja za njom u prevaziđeni refren koji odavno više ne pevam.
Nije to više ista pesma, potrošili su je pogrešni…
Nije to više ista melodija, od silnog ponavljanja izgubila je suštinu…
Nije to više ista lepota, sve više liči na svaku dru-
gu…
Ostala je u tom gradu, u toj ulici, u toj sobi, a ja sam otišao negde daleko, negde gde nijedan put, nijedna prečica ne vodi ka njoj. Ostala je nasamo sa svojom samoćom, a ja sam otišao u susret nekim drugim obalama.
Nema tu više ničega, samo uspomena na nešto što je moglo da se desi, a nije… Nema tu više ničega, samo sećanje koje je zanimljivo još jedino dok se o njemu priča.