Koliko samo ljudskih sudbina oko mene živi pogrešne živote

.
Dođe mi da im stavim ruku na rame i kažem: „Majstore, grešiš…“, ili „Dušo, kopaš bunar u koji ćeš sama da se udaviš…“
Ali ne mogu, ne umem, nisam sposoban…
Lakše mi je da se obraćam svima, kroz pisanje, ili kroz govore grupi ljudi, nego pojedincu, jednom čoveku.
Koliko je onih koji trče pogrešnom stazom? Njihovo trčanje je dobro, sjajno, samo što je staza pogrešna, a samim tim i njihova energija bačena uzalud.
Koliko je onih koji daju sebe pogrešnima? Njihova ljubav je velika, veličanstvena, samo što tu ljubav treba da daju nekom drugom, ili da je ostave za sebe?
Ljudima treba razumevanje, saosećanje, podrška, podrazumeva se, ali čemu to kada idu glavom kroz zid?
Da ih tapšem po ramenu što se ubijaju, ili da se odmaknem u stranu i da bar ne budem saučesnik kada ne mogu spasilac?
Šta treba, narkomanu da kupujem drogu?
Alkoholičaru da prinosim fl ašu?
Kompjuterašu da tolerišem što mesecima nije video sunce?
Nasilniku da praštam batine?
Budali njegov primitivizam?
Pusti ti takvo razumevanje i podršku kada time samo zakopavaš čoveka…
Mani me takvog humanizma gde samoubici dodaješ konopac…
Treba reći otvoreno, samo što to najčešće nisam u stanju…
A i sve te priče o razumevanju i podršci, bez pravog usmerenja, samo su naduvavanje balona koji će kad tad da pukne.
Treba rešavati dok se još može, ili staviti tačku, i gotovo.
A ne da večito razbijaš glavu zbog drugog žrtvujući svoju, a niti pomažeš njemu, niti sebi bilo šta olakšavaš.
Samo toneš sve dublje umesto da spašavaš…