Imao sam bar trideset tašti do sada.

Tačnije, bar toliko pokušaja da me ožene. Toliko neuspelih pokušaja, da ne bude zabune…
Majke mi, ne šalim se, možda nije neka brojka, ali nije zanemarljivo. Svaka moja čitateljka ima bar jednu ćerku, rođaku ili drugaricu, i svaka od njih misli da bi bilo lepo da nas, eto, ponekad, poveže. Pa šta bude.
Sjajno, slažem se. Međutim, postoji tu jedan mali problem. Tašte me obožavaju, to sve stoji, provereno u praksi hiljadu puta, ali ćerke ni da me vide. Ma kakvi. Ni ne sećam se kada se poslednji put neka moja vršnjakinja zaljubila u mene. Možda još u trećem osnovne, greškom, mada i to pod velikim znakom pitanja.
Moraću defi nitivno malo da se modernizujem ovih dana, da se ošišam do glave za početak, istetoviram, krenem u solarijum i počnem da se depiliram, ili bar da prepadam ljude na ulici, vičem i ponašam se opasno. Ko zna, možda mi jedino tako upali kod neke snajke, dok ovako, ovakav, nemam nikakve šanse.
Ni sam ne znam šta da radim sa tolikim taštama. Stvarno nije pošteno, dok moji vršnjaci, sve normalni ljudi, upoznaju klinke, izlaze sa njima i da ti ne pričam šta sve rade, ja upoznajem i dopisujem se sa taštama. Svaka bi da mi nabaci ćerku, samo što nešto nisam primetio da mi se njihove ćerke nabacuju?
Po promociji knjige, u proseku, bar šest majki dovede svoju ćerku jedinicu i kaže mi, onako u poverenju, kako bi volele da me imaju za zeta. Što je stvarno sjajno, zaista veliki kompliment i gotovo uvek sam spreman da pristanem, ali ćerke ništa. Samo me odmere pogledom, vide da to nije to, da nisam iz njihovog fi lma i zbrišu sa promocije. Ne izdrže ni uvodnu reč autora, a kamoli… Dok majke, naravno, ostaju do kraja, smeju se, plaču, padaju u nesvest, veruju u to što pišem i pričam, a ove za to vreme ko zna gde su i sa kim. One imaju svoje repere, bildere, fensere, manekene, fudbalere i ostale. One tačno znaju za šta žive, briga njih za umetnost, poeziju, a i za jednog osrednjeg pisca u pokušaju.
Sumnjam da se na moju priču do sada primio neko ispod pedesete. Gledam komentare koje dobijam i listam pisma čitatelja, listam, listam, listam – sve sami Titovi pioniri i pionirke. Tešim se da su to zdravija vremena
bila, mada, slaba vajda od toga kada nema ničeg konkretnog…
Ali, nema veze, znam da će sve ove devojke koje me sada ne primećuju za koju godinu postati žene, pa tetke, pa babe i onda će, najzad, doći i mojih pet minuta za njih. Napokon ću ih osvojiti, biću im drag, interesantan, zavoleće me i neće više bežati kada me vide. Možda ću jedino ja bežati od njih, ko zna. Problem je što ni ja tada više neću biti ovako mlad (mada medicina napreduje), a i sigurno će me neka tašta u međuvremenu prisvojiti, pardon, snajka, ali nikad se ne zna.
Nisam u trendu defi nitivno. To je moj najveći problem. Ne umem da se nosim sa ovim mladim generacijama i to ti je. Moji sentimenti su zalutali iz sredine prošlog veka, ovo sada je neka sasvim druga priča i uopšte se više ne zna ko tu koga. Nažalost, služim se i dalje rečima, ne koristim neka opojna i ne znam kakva druga sredstva koja bi njima bila interesantna… Igram na emocije i romantiku, a igrati danas na emocije i romantiku isto je kao da pripremaš pudlicu za borbe pasa u ringovima. Naprosto ne ide, nije prirodno.
Dobro, ne kažem da sam baš ja ta pudlica ali i pit bul defi nitivno nisam…
Uglavnom, kažu tašte da sam idealan za zeta, možda, mada, džabe mi sve to kada ćerke ni da se okrenu za mnom. Nijedna od njih. Više ni ne znam gde je kvar, a i mislim da je vreme da prestanem da se opterećujem time.