Najteža biografi ja koju sam napisao bila je molba

za smanjenje školarine uz koju je išao i kratak CV. Šta tu pametno uopšte i može da se napiše?
Ako počnem da hvalim sebe, reći će ovaj je nadmen

, neka se nosi, ima i težih slučajeva. Ako kukam, reći će da sam nesposobni, nesnalažljivi kreten i da treba da crknem!
Kako pisati takve biografi je? Odakle početi? Možda ne vole provincijalce? Ili možda provincijalci čitaju te biografi je pa ne vole Beograđane? Ko to uopše određuje? Nije meni problem ništa da izmislim, to mi je posao, problem je što oni neće da mi veruju. Uglavnom, imovinu nemam. Sponzore takođe. Roditelji nezaposleni. Država nezaposlena. Zemlja Srbija. Balkan. Tako počinje 90% naših biografi ja a tako se, bojim se, i završava…
Znam, zvuči poznato. To se danas podrazumeva i da se ne kaže ništa, ali oni opet od mene nešto traže. Da li da napišem da sam pisac u slobodnom vremenu? Neću, uvrediće se kada se sete ko su danas sve pisci… Da li da napišem da me vole i da sam drag nekim ljudima? Neću, smejaće mi se. Ko koga danas uopšte voli i ko je kome drag? Misliće da ih zezam… O čemu onda da pišem? O ljubavi? Ma kakvi, neće shvatiti. Da li da pišem o sreći? Ma jok, nema šanse. Možda o devojkama? Slobodi? Ma ne, njih to ne dotiče…
Napisao sam stotine svojih biografi ja do sada, svaka priča je moja biografi ja, svaki prijatelj, svaki susret, svaka ljubav, ali ništa od toga ne odgovara za ovu priliku. Oni hoće nesreću, probleme u porodici, a meni se, kao za inat, odavno ništa loše nije desilo. Pisao bih samo o sreći, ali to je poslednje što očekuju. Najteže je pisati biografi ju za birokrate. Njih ne zanima ni tvoja priča, ni tvoja lepa rečenica, ni tvoja lepa devojka. Njih ne zanima ništa tvoje što je lepo, oni traže neki nesrećan slučaj ili neku tragediju zbog koje će da te nagrade.
A opet, nemam književne nagrade, nemam susrete sa ljudima sa estrade koje bih mogao da priložim kao dokument o svojoj posebnosti, a i u porodici su mi svi, hvala bogu, živi i zdravi. Doduše, imam da im priložim po koji intimni detalj u raznim formama od nekih gimnazijalki sa ex-YU prostora, ali briga njih za romantiku. Oni su operisani od toga… U krajnjem, ono što pišem, moje priče, njih to ne zanima, a ono što oni traže da se napiše mene ne zanima. Ne, stvarno, kako da im objasnim da sam talentovan i da ću, ako ovako nastavim, biti značajan za našu kulturu? Misliće da se zezam sa njima. Iznerviraću ih pa će mi duplirati školarinu, ili će je uvećati trostruko. Bolje da ćutim, pa kako bude. Bolje da svi ćutimo, pa kako bude.
Mada, svakako smo najebali, kako god okreneš…