Nikada nisam dobio ni jednu književnu nagradu.
Ni jedna moja pesma nije postala deo neke antologije.
Nisam učestvovao ni na jednom konkursu.
Ne pripadam književnim krugovima.
Niti sam se pojavio na nekom književnom festivalu.

Niti želim, niti me to zanima…

Želim samo da stvaram, i da na druge prenesem radost stvaranja.

Želim samo da odem što dublje, i da to što dublje probudim u svima.

Želim samo da pišem, pišem i pišem, i dokažem da granice ne postoje.

Drugi neka sede u žiriju, biraju, da bi sledeće godine bili izabrani.

Drugi neka skupljaju materijal za književne biografije – meni to ne treba.

Drugi neka pišu za nagrade, antologije i festivale.

Ja ću za ljude, i mislim da to ljudi i osećaju.

To mi je najveća nagrada, najveći festival i antologija.

Oni neka pišu poeziju, ja ću da je živim…

I na kraju, kako znam da sam u pravu?

Srećan sam, i sve što radim pretvara se u poeziju…

A gde ćeš bolju nagradu od toga?

Kada su tvoje reči u stanju da dopru do svakog čoveka?!