Uvek je zanimljivo kada se na javnoj sceni pojavi neka nova

, isforsirana, muzička, manekenska ili glumačka zvezda. Pritom svi počinju da je pamte i prepoznaju po emisijama u kojima je gostovala, ili po tome sa kim je u srodstvu, a retko ko po ulogama ili nekoj pesmi.
Spletom okolnosti, tačnije jakom vezom, dobija svoj medijski prostor i počinje da govori o trendu, modi, životu, sreći, uspesima. Ređa iz emisije u emisiju, iz intervjua u intervju, gomilu opštih mesta, gomilu ničega stvarajući u javnosti privid da je bitno ono što radi… Odjednom, ona postaje uspešna, primer drugima, mlada zvezda koja obećava, a i ona sama zna, duboko u sebi, da nije uradila ništa bitno, ali igra tu ulogu i vešto koristi pažnju koju dobija.
Koliko je samo takvih u novinama, na televiziji… Lažnih, isfoliranih, nezasluženo uzdizanih! Dok ih slušaš, vidiš da nemaju pojma o elementarnim stvarima, samo zamajavaju javnost nekakvim projektima, uspesima, hvale svoje kolege i govore kako su «genijalni», «fenomenalni», a radi se, u stvari, o jednoj farsi koja treba samo da stvori utisak da se nešto dešava.
Znaju da je najbolji način da zadrže popularnost da sve vreme pričaju o svojoj popularnosti… Sa svima lepo i fi no, o svakome sve najbolje, a ni sa kim iskreno.
Cela Srbija se polako pretvara u tog «uspešnog» formalistu bez sadržaja koji samo stvara privide oko sebe. Glumata kako je važan, priča o nekakvom uspehu, popularnosti, a radi se samo o spoljnom efektu, ostavljanju utiska i ni o čemu drugom. Nisu, razume se, ti momci i devojke krivi koji učestvuju u svemu tome, već unapred kreirani ambijent koji prosto žudi i podstiče takve isprazne sadržaje.Isprazna kultura stvara isprazne kulturne predstavnike, a oni koji bi ispričali neku sasvim drugačiju priču ne dobijaju šansu jer bi time ugrozili nametnuti ideološki koncept…
Takvi su i voditelji koji ih dovode u emisije, lažni, foliranti koji samo odrađuju posao. Nema autentičnih ličnosti, nema promišljanja, nema konfl ikta, nema bilo čega što dovodi u pitanje postojeće stanje, samo kopije presvučene u kopije koji imitiraju nečije imitacije i odrađuju posao.
Dok ih slušaš, čini ti se kao da živiš u nekom rajskom vrtu, okružen dobrim vilama i morskim sirenama. Samo haha-hihi, cile-mile fazon, narcisiodnost do krajnjih granica, ograđivanje od svega što je bitno, samo budi faca, budi cool i srećno u budućnosti. Postavlja se još samo pitanje- u kakvoj budućnosti?
Ne sećam se da je iko od tih momaka i devojaka rekao nešto bitno, samo prodaju maglu malograđanima koji se lože na to i sanjaju sebe ili svoju decu u takvim emisijama. Pojavljivanje tamo postaje stvar prestiža dok se, u stvari, radi o degradiranju ljudskog i svođenju čoveka na šablon. Oni ne nude ništa novo, samo odvlače pažnju od bitnih stvari i zauzimaju prostor ljudima koji bi zaista imali šta da kažu, pokrenu stvari.
Žao mi je tih ljudi koji upadaju u medijsku industriju misleći da su bitni dok, u stvari, samo popunjavaju prostor i smenjuju se kao maske na pozornici. Pumpa im se ego do krajnjih granica, a onda, kasnije, kada izostane pažnja ili kada izgube popularnost, pokušavaju najnižim skandalima i tračevima da skrenu pažnju na sebe. Prolaze kao razmažena deca koja u jednom trenutku imaju sve, a onda, kada im roditelji okrenu leđa, počinju da glume ludilo.
Na kraju, naravno, počinju da pljuju po vlastitoj zemlji: kako im ništa nije pružila, kako nije prepoznala njihov talenat, originalnost, genijalnost i ne znam šta. Ne pada im na pamet da priznaju da su i oni sami, bar jednim delom, bili kreatori istog tog javnog mnjenja po kome pljuju. Najtužnije je što zauzimaju prostor boljima od sebe, ljudima koji su vredniji, talentovaniji, obrazovaniji. Onima koji zaista imaju šta da kažu i ponude javnosti, a ne da ređaju fraze, da se smeškaju i glumataju ne znam šta.
Kada se pojavio neki momak ili devojka, ili studenti, ili radnici, koji žive pravi život a da nisu manekeni, glumci, foto-modeli, pevači? Da nisu nečija deca? Kada se pojavio neko ko će da govori o realnom životu, iz duše, iz srca, a ne o modelingu, bekstejdžu, trendseteru i ne znam čemu? Stalno se nameću maske kao primeri uspeha, a ne daju se autentični životi preko kojih jedino i može da se vidi realno stanje i da se, samim tim, nešto promeni. A ne samo da se nude iluzije i prazne priče…
I na kraju, koje su odlike kiča? Dopadljivost po svaku cenu, svet obojen u roze, lišavanje onoga što stvara konfl ikt i poziva na dublje promišljanje, imitiranje, konvencionalnost, utešiteljski efekat, stvaranje utiska da je sve fi no, lepo i slatko.
Upravo takav utisak ostavljaju takve emisije i gosti dok je, realnost, nešto sasvim, sasvim drugo…