Postoje ljudi koji ni sa kim ne komuniciraju.

I nemaju potrebu ni sa kim da komuniciraju…
Imaju svoj posao, svoju ženu, jednog, ili dva poznanika sa kojima se viđaju.
Imaju, još eventualno automobil, televizor, kompjuter, aparat za kafu, stan na nekom sedmom spratu, i to je to.
Ne odlaze na mature, ne posećuju javne skupove, samo u krajnjoj nuždi.
Retko šta može da ih nasmeje, ili rasplače. Uglavnom im je svejedno, i ne tiče ih se… Sve je nekako ispod njihovog nivoa…
Takva su im i deca, stanovi, radna mesta…
Hladna, zatvorena, prigušena, usresređena samo na sebe…
Viđam takve na ulicama Beograda, Zagreba, Beča, Minhena.
Viđam takve u mom gradu, u mom selu, u mojoj ulici.
Viđam takve, gde god da se okrenem. I kao da ih je sve više…
Armija sazidanih u svoj svet…
Kolona bezdušnika, koja ne želi da vidi ništa pred sobom…
Samo prođu pored tebe, hladno, nezainteresovano
Kao da vazduh koji dišemo, i asfalt koji gazimo
Ne podrazumeva bar jedan pogled, ponekad.
Oni gledaju svoja posla, dok su, u stvari, isključeni iz svega.
Ugašena im je volja za životom, ljudima. Nema strasti, zanosa, maštanja… A nisu oduvek bili takvi, ma kakvi!
Život ih je takvim učinio.
Pitam se samo, šta će da umre u tim ljudima kada im otkuca poslednji čas?
Šta, kada je u njima sve odavno mrtvo?
Ili nije, sve do trenutka dok sve potisnuto ne ispliva na površinu.
Kao okean, kada poplavi i pokaže svoje pravo lice.
Sve ono godinama skrivano u najdubljim dubinama…
Pravo lice,
Nezastrašeno, i neugašeno?
Pravo lice, Koje kad-tad mora da progovori?
I ispriča svetu svoju istinu