Ne sećam se da sam pred nekom devojkom osećao takav strah…

Hiljade muškaraca čezne za njom, žele je, a ja je se plašim…
Pritom sam joj se svideo, rekla mi je to otvoreno, pravio sam se da ne čujem i da mi je svejedno…
Plaši me njena popularnost, sve one medijske face koje se muvaju oko nje, cela industrija lažnih likova, i ona je jedan od njih. Meni je to kilometrima daleko, a opet sam radoznao, i voleo bih da izbliza upoznam taj svet.
Izašli smo samo jednom, neobavezno… Bio sam defi nitivno u najboljem mogućem izdanju, sve što sam joj govorio – prolazilo je. Svaki fazon, svaka reč, svaki pogled, sve je bilo na mestu. U tim trenucima sam joj bio zanimljiviji od svih onih glumaca i pevača koji je okružuju, koji su školovani da zabavljaju i da se dopadnu.
Problem je što nisam takav svakog dana, a ona me je upoznala samo takvog…
Pritom, nemam ni para, ni smeštaj u Beogradu, i osim priča i smeha malo toga mogu da joj ponudim. Ona je verovatno navikla na momke sa brzim automobilima, skupom odećom, parfemima, i izlascima do zore. Ne sećam se kada sam poslednji put izašao da se provedem, nemam ni vozački položen, a o parfemima, luksuzu, da i ne govorim.
Koliko bih joj bio interesantan, dva dana ili dva minuta? Našla bi mi milion mana, mogu samo da zamislim način na koji bi me šutnula, obrisala bi sa mnom patos i otišla.
Iskompleksirala bi me za sva vremena, provalila da sam bednik, šta će mi to?! Bolje da zauvek ostanem nedostižan i misteriozan, nego da tek tako zakopam sebe u njenim očima…
Mada, rekla mi je, dobro se sećam toga, da nju zanima moja duša. Odgovorio sam joj, onako u šali, da se od duše ne živi. I zaista, da je njoj stvarno stalo do duhovnosti, ne bi uložila celu sebe u borbi za medijsku slavu, uloge, naslovnice, okrenula bi se nečemu drugom.
Možda je to drugo prepoznala u meni? Možda sam ja ta druga strana koja joj nedostaje, strana koja je vraća u realnost i drži je sa dve noge čvrsto na zemlji… Ljubav jeste lepa, posebno kada o njoj pišeš ili pričaš, ali ljubav nisu samo reči, osmesi i zagrljaji, ljubav je i nešto drugo. Ljubav je i izlazak na večeru, skupa haljina, poklon u vidu tašne ili nakita, ljubav je i odlazak na letovanje, i onaj osećaj lagodnosti u svemu.
Lako je izaći sa nekim na piće i biti mu u tim momentima zanimljiv i drag. Ali, treba pratiti i podržati želje i ambicije te osobe. Treba obezbediti smeštaj, hranu, treba omogućiti toj osobi da se oseća ugodno i rasterećeno, a ne da ti zadrhti ruka svaki put kada treba nešto da platiš.
Ona bi naslovnice, glavne uloge, viđene ljude oko sebe, a ne mene koji ništa od toga ne može da joj pruži. Moja priča joj je zanimljiva jer je drugačija i nesvakidašnja, ali ona bi da se uklopi u sistem, da bude voljena i prihvaćena, da priča ono što se od nje očekuje, nju margina i marginalci ne zanimaju, kao ni ona druga strana života po kojoj ja godinama plovim, u potrazi za inspiracijom…
Ona je satkana sva od ovog sveta, tako priča, tako se oblači, takve fi lmove gleda i takvu muziku sluša, a meni je sve to strano. Mogu na sat ili dva da se pretvaram, pred njom, zbog nje, kako me sve to zanima i kako je kul dok su, u stvari, sva moja nadahnuća plod nekih sasvim drugih obala…
Pitanje je samo koliko bih ja mogao da se nosim sa tim a pitanje je i koliko je ona spremna na kompromi-
se…
Mada, priznajem da mi se sviđa…
Sviđam se i sam sebi dok sam sa njom. Sviđa mi se njena popularnost, njena pojava, način na koji reaguje na mene… Lagao bih kada bih rekao drugačije. Kompliment je biti u društu sa devojkom kojoj se svi smeškaju i mašu. Lepo je biti prvi put, drugi, treći, ali šta posle? Gde posle? Bojim se svojih kompleksa, oni se ne vide na početku, ali vrlo brzo bi shvatila da, osim ljubavi, poštovanja i slobode nemam šta drugo da joj ponudim.
A i ona, verovatno, ne bi htela da ode sa mnom na selo. Možda i bi, eventualno svakog desetog vikenda – mada sumnjam u to…
Navikla je na refl ektore, brzinu, aplauze, fotoaparate, koktel partije, a mene sve to asocira na izveštačenost i prevaru. Bolje ni sa kim da se ne viđam, nego sa svima, neiskreno i lažno, zarad nekakvog prestiža. Za nju je to samo posao, za mene je to život.
Odbija me svet kome pripada, to nisu moji ljudi, to nisu moje vrednosti a opet ne bih mogao, bar na trenutak, da odolim njegovoj zavodljivosti. Kao što ne bih mogao ni njenoj, i nisam…
Spreman sam da je volim, ali toliko je onih koji su takođe spremni, i koji mogu da joj ponude mnogo više?
Spreman sam da joj se predam, ali toliko je onih koji je čekaju i sebično vuku na svoju stranu…
Mislim da se njoj svidelo moje odbijanje i nezainteresovanost, nije navikla da se neko odnosi prema njoj kao da mu je svejedno. Prijalo joj je što sam je od prve
sekunde spustio na zemlju i pričao sa njom kao sa običnom devojkom…
Za mene stvarno, u tim momentima, nije postojala njena popularnost, kao ni svi oni medijski duhovi, koji su u svakom odnosu lebdeli nad njom, postojala je samo ona i njeno biće željno iskrene pažnje i ljubavi…
Kako da joj kažem da nismo jedno za drugo, kada deo mene vapi za njom. Kako da joj kažem da ne bismo mogli duže da trajemo, kada sam već sada spreman toliko toga da uradim za nju…
Popularni smo oboje, samo što ljudi koji nas vole nisu isti…
Nju vole zato što uvek deluje blistavo, šarmatno i lepo, simbol kićene, doterane i moderne Srbije, a mene zato što mi je najčešće svejedno kako izgledam, i što već godinama pričam svoju priču ne mareći puno za utisak, posledice, malograđanski moral i ostalo…
To je i nju najviše privuklo, bojim se samo da me je precenila…
Ili sam ja sebe jednostavno potcenio, a vredim mnogo, mnogo više?
Ko bi ga znao…