Uvek se osećam neprijatno u društvu kada neku ženu nazovu kurvom.

..
Ne znam šta bi trebalo da se desi, i ne znam kako bi ta žena trebalo da izgleda, da bih je tako nazvao.
Nije to stvar vaspitanja već pogleda na život. Nema kurvi, one ne postoje. Postoje samo stereotipi i društvo koje ih stvara, lepeći etikete iz ovih ili onih razloga…
Ljudi će ti reći: «Da, ali ona menja muškarce, nezasita je u krevetu, zavodi mlađe, koketira, sređuje se…» Da, i?
Zar sve to nije pulsiranje života, prkošenje pasivnoj svakodnevnici koja sve boji u sive okvire. Zar nije bolje tako, nego da pasivno služi nekoga, zazirući i od sopstvene senke?
Ne ostavlja žena porodicu, i ne odlazi sa drugim zato što je kurva, već zato što voli tog nekog ili zato što ne može da podnese muža.
Ne menja žena muškarce zato što je kurva, već zato što traži pravog ili naprosto traži sebe.
I sve te priče oko varanja i lakog morala – sve to jeste primitivno, ako se obavije primitivnim plaštom. Ali, ako se radi o bogatim ličnostima, potpunim ljudima koji se vole, kojima je stalo, onda stvarno ne znam šta tu ima loše?
Ko sam ja, da zabranim nekome da se zaljubi?
Ko sam ja, da mi neko cela veka služi i ide za mnom?
Ili da mi govori da sam najlepši, najpametniji, najbolji. Možda i jesam, za nju, u nekom trenutku, ali to ne može da traje večno…
To onda nije ljubav, to je silovanje. To nije veza, to je tamnica.
Ako već volim tu osobu, voleću ceo svet u njoj. Voleću njenu slobodu, njenu sreću, njene odluke. To jeste najteži, ali ujedno i najuzvišeniji čin ljubavi, jer je voliš onakvu kakva jeste i puštaš je da živi nezavisno od tvoje volje.
Ukoliko je ljubav obostrana, ona će ostati tu…
Drugo je porodica, odgovornost, obaveze. Drugo su deca, koja menjaju pravila. U odnosu dvoje ljudi treba težiti nezavisnosti i otvaranju, a ne zatvaranju u okvire koji ubijaju volju za životom.
Šta vredi takva veza u kojoj čovek ne može da podnese sebe i ljude oko sebe?
Šta vredi brak, koji je sveden na obostrano mučenje?
Lepota života je upravo u njegovoj neuhvatljivosti, nemogućnosti da se predvidi i svede na defi niciju, šablon. Lako je obećati se nekome za čitav život, potpisati u opštini, zakleti se u crkvi ali ne možeš ni da pretpostaviš šta vas čeka sutra ili za nedelju dana.
Lako je danas reći «zauvek tvoj», ili «zauvek tvoja», ali neretko ovo danas sa onim sutra nema nikakve veze.
Seksualnost je potreba za oslobađanjem, a ne nešto neljudsko. Čovek i «preko kreveta» dolazi do svoje suštine, i suštine drugih ljudi. Kada zakoračimo dublje u sebe i počnemo da razmišljamo mimo kulture u kojoj živimo, mimo normi i običaja koji su nam nametnuti, shvatamo večitu žudnju ljudske prirode za slobodom.
Ona ne može da se ostvari u krajnjim granicama, ni ne treba, ali pravo i težnja ka tome su neosporive…
Živimo u vremenu vulgarizacije i banalizacije svega postojećeg gde se i najuzvišeniji čin ljubavi svodi na nekakvu prevaru. Umesto erotičnosti, polugolih butina, poljubaca po vratu, češkanja i maženja nameću su agresivne priče o iživljavanju, pražnjenju. Seksualna industrija sve je manje industrija slobode, a sve više industrija neslobode u kojoj usamljeni ljudi iživljavaju svoju nesreću, uskraćeni za ono istinsko.
Jedno je vođenje ljubavi, kao spoj dva bića koja se vole, dodir čula, emocija, poštovanja i ljubavi, a drugo je fabrika veštačkih fantazija koja zarad profi ta ubija eros i proizvodi manijakalne potrebe. Kakva je to ljubav, gde ti moraš da prebiješ svog partnera da bi doživeo vrhunac? Ili, kakav je to odnos, gde ti ni ne znaš ime osobe sa kojom ideš u krevet a kamoli…?
Pornografi ja ubija tajnovitost, jer što su tela više otkrivena, manje ima šta da se oseti. Ne voli se samo očima i telom, voli se celim svojim bićem…
Nisu žene kurve, život u ovakvom svetu je kurva gde je čovek sveden na sredstvo za iživljavanje, lišen duhovosti bez čega nema istinskog spajanja dva bića, što bi rekao Džojs, u krajnjoj nagoti ljudske duše.