Teško da bih mogao da pišem da nema onih koji to čitaju. Osećao bih se kao kuvar koji baca svoju hranu. Nije posao pisca samo da piše već i da ga čitaju. Svako može da piše ali ne može svako da bude čitan.

Ne znam još koliko ću izdražti u ovom ritmu. Ni ne razmišljam o tome, osećam samo potrebu da se uvek iznova dajem. Imao sam sreće da sam ušao u sve ovo bez ikakvih očekivanja, mentora, bez posebnog žanra, obrazovanja ili želje za nagradom.

Tako pišem i sada…

Kao Šeherezada, uvek iznova pričam svoju priču ali ne zlom sultanu već nekim dobrim ljudima koje ni ne poznajem. To je moja potreba. To je moj način. Nije mi teško da smišljam i izmišljam, nije mi teško da ružim i ulepšavam, teško mi je da se oslobodim večne potrebe za pričanjem, otvaranjem, slobodom. Teško mi je da stanem i prestanem, krenem nekom drugom stazom, stazom kojom ide većina. To je sada već nemoguće.

I Andrić je time bio zaražen. Ali Andrić je Andrić, bog jednog odavno ugaslog vremena a mi smo neka nova deca bez roditelja, sudija i bez bilo kakvih jasnih smernica…

Ljudi me čitaju jer ih razumem. Razumem ih jer se saosećam sa njima i ne osuđujem ih. Kada kritikujem, kritikujem sistem i vreme a ne njih. Krivo mi je što ne mogu više da učinim za ljude. Premalo je sve ovo iako većina misli da je i previše ono što dajem… To su samo priče. Dobre. Neke i najbolje ali šta sa njima? Ređaju se jedna za drugom, kao neostvareni snovi, deluju tako moćno dok ih čitaš ali šta posle? Zaborave se kao i sve drugo.

Biblioteke su krcate i bez mojih knjiga. Poezija je prelepa i bez mojih pesama.

Pa ipak pišem i stvaram, kao Aska koju igra spašava od vuka…

I mene spašava, ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa mnom da nemam sve to a znam da spašava i mnoge druge. Igra pobeđuje jer prevazilazi vreme, mesto, probleme… Ostaje njen prkosni zanos svemu i potreba za večnim oslobađanjem kroz reči, pokrete, glas. Moje pisanje je moj prkos. Moje pisanje je moja igra naspram krvoločne zveri koja mi diše za vratom.

Ne znam da li ću uspeti da pobedim, ne znam ni šta znači pobediti, znam samo da ću biti dostojan protivnik do samog kraja…

Ljudi pišu romane, izmišljaju likove, scene, čemu to? Treba ispričati svoju priču, onakvu kakva jeste. Trudim se to da uradim i dam ono najbitnije, ne banalno i svakidašnje već univerazalno i svačije. Iako doradim to je zbog utiska i poruke a ne da bih slagao i zaveo.

Ne smatram da je moj život zanimljiviji od drugih ali je život, isplakan i proslavljen do kraja, samim tim univerazalan i vanvremenski. Naučio sam da i u najobičnijem vidim ono posebno, i u najmanjem ono najveće. Nije to dar već potreba da se u svemu pronađe dublji smisao i pretoči u nešto što će ostati…

I najgori primitivizam kada se objasni na taj način postaje uzvišena ljudska radnja…

Iako sam puno do sada napisao, nisam siguran da sam puno toga rekao. Ipak, mislim, da sve više dolazim do univerzalnih istina i da mi je sam život, samo sazrevanje neuporedivo potpunije baš zbog pisanja. Ljudi se kruto drže nekih istina koje su negde čuli ili pročitali a u meni odjekuju impulsi koji me uvek iznova vade iz svega toga i vuku ka novim obalama.

Teško je večno plivati u jednom potoku a ne proći tolika mora i okeane koji se smeše.

Muči me prolaznost. Razbija me sve više i u 24oj. Na početku sam a imam osećaj kao da sam na kraju. Ne mogu sebe ni da zamislim u četrdesetoj, pedesetoj. Ljudi stalno nešto planiraju, znaju gde će biti za 20, 30 godina a ja ne znam ni gde ću biti sutra.

Ambiciozni razmišljaju o ličnom razvoju a ne o razvoju sveta. Važno im je da budu uspešni a ne dovode u pitanje smisao svog uspeha? Oni bi da budu na vrhu a ni ne znaju po kome sve i po čemu sve gaze?

Šta uopšte planirati danas? To je kao da zidaš stan na vrhu zgrade koja se ruši…

Ne kažem da treba učestvovati u rušenju ali ne treba ni mnogo pametovati jer ne znamo šta nas čeka…
* * *