Imao sam deset godina kada su nas bombardovali

, nosio sam naočare, navijao za Partizan, imao sve petice i bio zaljubljen u jednu Natašu. Mislio sam da se loše stvari dešavaju samo u nekim drugim državama. Keva mi je stalno spremala palačinke i sladoled. Ćale se srećan vraćao sa posla uvek sa novim pričama. Baba je spremala najbolje sarme u gradu a deda me vodio na fudbal i pričao kako sam veliki talenat. Onda je počelo bombardovanje i sve se zauvek promenilo u očima jednog desetogodišnjaka…
Ovo je ta priča…
Mislim da mi je Nato-pakt bio najbolji učitelj geografi je vlastite zemlje koga sam imao. Naime, svake večeri smo se porodično okupljali ispred TV-a, slušali koji su grad gađali i tražili ga na karti. Tada sam prvi put čuo za Pančevo, Loznicu, Vranje… Sticajem okolnosti, kao klinac, putovao sam najdalje do škole – sve ostalo za moj čuveni bajk marke BMX bila je zabranjena zona. Ovako mi je ekipa iz NATO-a predstavila Srbiju uzduž i popreko.
Još tada sam, u tim godinama, isplanirao da je obiđem, čim se rat završi, pod uslovom, naravno, da nešto od nje i ostane! Mi klinci smo maštali da napravimo gradove pod zemljom, gde nas natovci nikada neće pronaći. Pravili smo spiskove koga bismo sve poveli sa nama, a koga bismo ostavili da pogine. Na kraju se ispostavilo da bismo poveli u naš tajni grad celu Srbiju (osim nekoliko drugova iz starijih razreda koji su nas maltretirali), jedino smo se dvoumili oko Slobe Miloševića i njegove žene! Ipak smo odlučili i njih da primimo…
Još tada sam shvatio da je svrha bombardovanja da se potpuno ubije svest naroda i da se on pokori. Međutim, u mojoj kući, a i u celoj ulici Nikole Pašića, u Paraćinu, bilo je sasvim suprotno. Ljudi su bili puni sebe, bodrili su i hrabrili jedni druge. Recimo, moj komšija Cacko, treća kuća od mene, nekoliko puta je iz vojnog pištolja marke Tetejac pucao u nebo (nismo bili sigurni koliko je aviona oborio tom prilikom) dok su komšike, onako horski, grmele na Amerikance non-stop.
Baka Desa ih je toliko proklela svojim kletvama da su
se uplašili i vrlo retko gađali naše krajeve… Navijao sam za naše, samo mi ni tada nije bilo jasno kako možemo da pobedimo? U to vreme smo u svim sportovima, kao i danas, redovno tukli Amerikance, kako na domaćem, tako i na stranom terenu. Međutim, ovde je od samog starta bila neregularna utakmica. Jeste da smo igrali kod kuće, pred našim navijačima, međutim, umesto loptama, oni su igrali na kvarno, bombama. Imali su na hiljade aviona, nevidljive, male, velike, znao sam od samog starta da tu nešto ne štima.
Uveče je glavni fazon bio vatromet naše protiv-vazdušne odbrane. Svi smo izlazili na ulicu, ceo komšiluk i gledali kako na stotine svetlećih raketa leti ka nebu i obara američke avione. Moje roditelje su oduševljavale takve stvari, kao i ostale ljude iz ulice. Svi oni bi obično brojali i uvek bi nastala zbrka oko tačnog broja oborenih aviona. Jedni bi izbrojali dvadeset, drugi trideset, dok bi se moj komšija Cacko obavezno izleteo sa nekom cifrom preko pedeset. Posle bismo, naravno, saznali tačan broj na jutarnjim vestima i ostajali razočarani. Jedino je čika Cacko uporno tvrdio da lažu… Jedno je sigurno, mislim da sve te ljude i dan-danas boli vrat od silnog gledanja u nebo.
Obično smo se okupljali kod mene u kući i raspravljali o ratnim strategijama i o šansama da pobedimo. Kum je, kao najstariji, vodio glavnu reč, ili ujaci, dok smo mi ostali slušali i povremeno komentarisali. Naša kuća nikada nije bila prazna, uvek je neko dolazio ili odlazio… Sve vreme sam sedeo na vrhu stepenica moje sobe i upijao sve te razgovore. Bio sam izuzetno poslušan (pravi mali desetar), samo bih doleteo odozgo na sam pomen mog imena, ispunio naređenje i vraćao se u osmatračnicu sa koje sam nastavljao da slušam dalje planove.
S obzirom da su svi muški članovi u familiji završili vojsku, osećao sam se pored njih poprilično zaštićeno. No, da stvar bude još bolja, i pojedini ženski članovi moje familije su završili vojsku, tzv. predvojničku, tako da smo bili naoružani do zuba. Šteta što natovci nisu upali kod nas – inače bismo ih sredili samo tako. Najsmešnije je što niko nije verovao da će da nas bombarduju, a kada su počeli, niko nije verovao da će ikada prestati…
Ćale je, sećam se, nekoliko meseci uoči rata doneo tridesetak konzervi nareska, pašteta, bilo je tu i brašna, šećera. Kupio je sve to na vreme, donosio malo po malo, da se nađe. Zezali smo ga da nije nestašica zbog bombardovanja već zato što je on sve živo pokupovao… To je verovatno bio jedan od najsvetlijih perioda Paraćina u novijoj istoriji. Ljudi su se okupljali na keju, po obdaništima, ispred zgrada, svi su disali kao jedan. Osećao sam se nekako privilegovano tih dana. Obraćali smo pažnju jedni na druge i čini mi se da nikada nismo bili bliži. Nije bilo svađa, osim sitnih političkih, ali sve je to zanemarljivo u odnosu na duh jedinstva koji je tada vladao…
Na primer, mene roditelji tokom bombardovanja nijednom nisu udarili, ni ćale, ni keva (što je defi nitivno bio svetski rekord, bar kad je moje odrastanje u pitanju). Posle su, naravno, sve to nadoknadili, ali ne bih o tome.
Sećam se da je otac mog druga poginuo čim su krenuli da bombarduju. Bio je vojni pilot. Nikada mi u životu smrt nije bila bliža. Posle su svakodnevno pristizale loše vesti, ali sve mi se to činilo nekako daleko i strano pošto niko od mojih nije stradao. Jednog jutra su odveli oca moje najbolje drugarice na Kosovo. Tek tada sam stvarno počeo da se plašim. Vojni pozivari su dolazili i odvodili ljude. Iako sam im se velikodušno nudio, nisu hteli da me povedu. Uzgred, još tada sam imao potrebu da prebijem onog Klintona i Tonija Blera, mada mi nije uspelo.
Kada je sve to prošlo (naravno, ništa nije prošlo pošto posledice trpimo i dan-danas) u školi, u četvrtom razredu, dobili smo nove drugove i drugarice, iseljene sa Kosova. Neki od njih su mi postali najbolji prijatelji sa kojima sam nerazdvojan i dan-danas. Ti dečaci i devojčice su u međuvremenu postali momci i devojke i započeli su živote daleko od svojih rodnih kuća. U jednu od tih devojaka sam se zaljubio i ta ljubav i dalje traje. Da je ostala da živi u Prištini, pitanje je da li bismo se ikada sreli?
Ostaće mi žal što smo te ljude, podmuklo, godinama, nazivali Šiptarima, vređali ih i poručivali im da se vrate tamo odakle su došli. Nismo shvatili, ili nismo želeli da shvatimo, da su oni pretrpeli daleko više nesreće nego mi. A i nisu ratovali virtuelno, ispred televizora, već istinski, neposredno uključeni u sve to. Neko od njih je ostavio tamo kuću, neko simpatiju, neko psa, dok su svi ostavili komade srca koje, nažalost, nikada više neće moći da pronađu.
Rat protiv NATO-pakta se i dan-danas nastavlja. Sada me više ne uče geografi ji Srbije, sada me uče geografi ji celoga sveta. Saznao sam da postoji Avganistan, Irak, Libija. Saznao sam još dosta toga, ali o tome neki drugi put i na nekom drugom mestu. Oni defi nitivno žele da ovladaju celim svetom i za sada im uspeva. Kažem – za sada…
Svakodnevno je ginulo na desetine ljudi, brojale su se žrtve, merila se šteta i ostalo… Mene je i tada, kao desetogodišnjaka, strašno pogađalo sve to jer sam dobro znao da su to nečiji roditelji, nečije sestre, učiteljice. Shvatio sam da su to vrlo lako mogli da budu i moji roditelji, ili moje sestre. Mislim da sam se u tom periodu, prvi put u životu, neposredno i nedvosmisleno susreo sa ljudskim zlom.
Sećam se da je tada, posle jedne utakmice na svetskom prvenstvu u odbojci, čuveni Vanja Grbić nakon pobede nad Amerikancima glasno rekao u kameru : «I koga će, bre, oni da bombarduju?». To me je držalo danima, taj inat, taj prkos. Nisam shvatao tada politiku, ne shvatam takvu politiku ni dan-danas, ali te Vanjine poruke se i sada sećam.
I zaista, koga će, BRE, oni da bombarduju?!
P.S. Što se mene tiče, danas imam dvadeset i četiri godine, i dalje nosim naočare, ne pratim više fudbal, jedva plaćam školarinu na fakultetu i zaljubljen sam u neku sasvim drugu devojku. Sve se, odjednom, promenilo. Keva i ćale su mi razvedeni. Oboje su ostali bez posla. Kao i gotovo pola familije koju nikada više nisam uspeo da okupim na jednom mestu. Deda je zakoračio u sedamdeset i sedmu. Baka je umrla od raka, kao i hiljade drugih ljudi od posledica bombardovanja. Zemlja mi je okupirana, čini se kao da je svakim danom sve gore, a ja ponekad zaista ne znam šta ću sa sobom. A prošlo je samo četrnaest godina. — Šta se u međuvremenu desilo sa vama?