Kada me pritisnu samoće, sve što vredi prestaje da vredi.

Zaboravim da sam ikada voleo, živeo i ljubio. Zaboravim da sam postojao i postojim. Vidim samo vreme kako protiče, i ništa…
Kada me pritisnu samoće, nema ničega: ni osmeha, ni utehe, ni mene, ni celoga sveta. Samo beskrajna praznina koju ništa ne može da popuni. Dani se pretvaraju u noći, a noći u odustajanja i izgovore. Preslab sam da uradim bilo šta sa sobom, a opet prejak da se požalim bilo kome. Ostajem zagledan u svoju samoću, naspram svega što me izdaje i ide u nekom sasvim drugom smeru.
Kada me pritisnu samoće, pristao bih na svaku devojku, na svačije usne, samo da dođe, sedne tu, zagrli me i razbije tišinu. Ali, nema ni jedne. Pristao bih na svaku, samo da me čuva, miluje i voli. Pristao bih i na običnu, najobičniju. Na onu koju ne bih ni pogledao u trenucima sreće, na onu za kojom se ne bih ni okrenuo na ulici. Pristao bih na svaku, samo da bude uz mene i da me svojim prisustvom podseća da postojim…
Kada me pritisnu samoće, vraćam se u prošlost, bežim u budućnost, samo ne mogu da pogledam ovom danas u oči. Bežim od sebe i jedino od sebe ne mogu da pobegnem. Polazim i vraćam se dok, u stvari, ne idem nigde. Život se u tim trenucima svede na ulepšavanje ničega i na tek po neki nagoveštaj nečega. Izađem na ulicu i kao da je sve okrenuto protiv mene, kao da je čitav svet krojen po merama drugih.
Kada me pritisnu samoće, više ne znam ni ko sam, ni šta sam, ni zašto sam tu gde jesam. Čekam prvog čoveka da mi priđe, prvu ženu da mi se javi, ali nema ih. Ne pristajem na pristajanje, na osrednjost, na prosek, a sve me vuče ka toj stazi koja sve poravnava. Nisam ni bolji, ni lošiji od drugih, samo sam drugačiji, a nama takvima je, izgleda, najteže. Najviše vidimo a najmanje možemo da promenimo. Najmanje jer smo kilometrima daleko od svih…
Kada me pritisnu samoće, vozovi promašuju moje stanice, devojke se ogledaju zbog drugih u ogledalu, prijatelji dočekuju zore bez mene a njene pospane oči se bude pored drugog. Zaboravim i nagrade, i aplauze, i one koji me vole, i sve. Odjednom sve počinje da se gubi i stojim sam nad tim ponorom, mašem svakome, dozivam, molim, ali niko to ne primećuje.
Vapim u dolini gluvih…
Molim u dolini slepih…
Ludim u dolini ludih…
U samoćama se najbolje ćuti. Ali, čemu ćutanje u mladosti? U samoćama se najbolje misli. Ali zašto misliti, treba živeti! U samoćama se najbolje govori, ali čemu govor ako nema šta i kome da se kaže? Nema jačeg od mene u samoći i slabijeg pred ljudima. Kao da se pred drugima sve ono što vredi istopi. Ili ne umeju da cene, ili ne umem to im da predstavim…
Kada me pritisnu samoće, setim se da ona koju volim voli drugoga. Znam da voli i mene, ali ne na taj način. Život koji volim mi je na dohvat ruke, a opet mi vešto izmiče pred očima. Pretvaram se u ono što nisam i posmatram svoje postojanje kako kruži oko mene. Ima tu svačega, ali malo šta može da me izvuče. Tek nagoveštaji nečega što bi moglo da bude nešto, ali se život uglavnom postara da to ne bude ništa. Nazdravljam po ko zna koji put sa svojom samoćom. Ni boljeg sagovornika, ni boljeg sluge. Ni boljeg, ni lošijeg. Umesto da ujedinim svoju samoću sa drugima, čuvam je kao nešto vredno, kao nešto samo moje.
A toliko je samoća i biće ih sve više. Ovaj svet se pretvara u jednu veliku samoću.

Ovaj svet je odavno postao jedna velika samoća…