Oduvek sam osećao strah od uvek sređenih žena za svaku situaciju

. Nije me plašila njihova neosporna lepota i zavodljivost, već težina lepote koju su nosile sa sobom. Plašili su me svi ti svakodnevno provedeni sati ispred ogledala. Plašilo me je sve ono što ide posle, kada se skinu te maske.
Tako je bilo i sa njom, te noći…
Sećam se trenutka kada je skinula svu šminku sa sebe, sve malograđanske laži, vešto uvežbano ponašanje i nametnute ambicije koje su je opsedale. To više nije bila ista devojka. Pričala je drugačije, gledala je drugačije, osećala je drugačije. Prestale je da igra uloge, da od sebe pravi privide savršenosti i uspeha, odjednom je postala ono što stvarno jeste. Nežna, mila, iskrena, topla, nesigurna, ali sasvim svoja…
Odjednom sam ispred sebe imao nevino biće, pravu nju, iskonsku nju, rasterećenu dresure savremenog sveta, a ne marketinšku lutku koja svojim izgledom i ponašanjem kupuje ljude oko sebe…
Htela je da se ostvari u tom svetu, da se dokaže i pokaže, odrekla se svega onoga što stvarno jeste, zarad nečega što nije, i što nikada neće moći da bude…
Sve njeno je potisnula, gurnula na stranu, sve nametnuto je usvojila i pretvorila se u posao koji radi, pretvorila se u laž koja hoda i služi jedino za koketiranje i ostavljanje utiska.
Ona više nije bila ona. Ono, što stvarno voli, misli i oseća, pretvorila se u ono što drugi očekuju od nje…
Nije počela da gubi samo stare prijatelje i navike, počela je da gubi i dušu…
Gde je nestala njena raspevana, razigrana ličnost? Gde su nestale njene iskrene oči? Gde su nestale njene radoznale ruke koje su grlile sve oko sebe? Gde je nestalo ono dete u njoj, dete, kome su se svi od srca divili i išli mu radosno u susret?
Međutim, te noći kada je skinula sve maske sa sebe ponovo je bila ona stara, ponovo je bila laka, jednostavna, rasterećena svega i otvorena za sve…
Posmatrao sam je kako pleše po sobi, razigrana kao balerina, kao da se igrom branila od nevidljivih sila, koje su je uvlačile u nešto, od čega je želela da pobegne.
U jednom trenutku mi je prišla, uhvatila me za ruku, prigrlila čvrsto uz sebe, zaplakala i kroz suze mi priznala da ne može više da podnese svoj prazni, bezlični život gde je svakim danom, sve više, udaljena od sebe i onoga što jeste…
Treba joj sloboda, a ne oklop presvučen u laž…
Treba joj neko, ko će da je razume, a ne jato neiskrenih komplimenata…
Treba joj život koji će da živi, a ne stalno odlaganje i čekanje da se nešto desi…
I desilo se, stavila je tačku na sve to i okrenula novi list!
Izabrala je sebe!
Izabrala je slobodu!
Izabrala je život, a ne imitaciju života!