Nikada se nisu upoznali

, sve što znaju jedno o drugom saznali su preko interneta.
On, navodno, umetnik, vrlo poznat i priznat, neženja u poznim četrdesetim, a ona, navodno, omiljeni profesor i predivna žena sa tajnom.
Sa tajnom, jer se nikada nisu sreli.
Idealizuju jedno drugo, nadaju se, da ih ne deli tolika daljina, odavno bi se upoznali.
Slučajno znam oboje, kao i njihove priče.
Njihove prave priče…
Niti je On ono, što Ona vidi u njemu, niti je Ona ono, što On vidi u njoj.
A oboje vide u njihovom susretu šansu, i nadaju se nečemu.
Oboje očekuju puno, očekuju sigurnost, možda poslednju priliku da dožive nešto veliko…
Razmišljam o svemu onome što nisu rekli jedno drugom, a rekli su meni. O onome, što susret ne može da sakrije, a internet može. O onome, za šta nije potreban zanos i mašta, već najobičniji pogled u oči.
Razmišljam o silnim ljubavima, koje se rađaju i umiru preko interneta. O potrebi, da se bude neko drugi, sa nekim drugim. O potrebi, da se zadovolji sve ono, što realnost uskraćuje…
Razmišljam o ljubavima, koje se nisu dodirnule, ni poljubile. O ljubavima, koje nisu popile kafu zajedno, zaspale jedno pored drugoga, osetile miris nečije kože. O ljubavima, koje nisu zajedno letovale, šetale, obilazile svet, držeci se za ruke. O ljubavima, koje nemaju nijednu zajedničku fotografi ju.
O ljubavima, koje nisu, u stvari, prave ljubavi, nego samo potreba da se mašta o nekome. Neko, ko se čeka, ali je daleko.
A da je blizu, da je tu, ne bismo ga ni primetili.
Kao što ne primećujemo ni stotine onih koji svakodnevno prolaze pored nas…
Šta ce biti kada se sretnu?
Koliko će trajati njihova sreća?
Ko će prvi da prizna poraz, kao i da je prevaren?