Najgore je kada moraš da se pretvaraš da voliš nekoga,

koga ne voliš. Da poštuješ nekoga, koga ne poštuješ. Da ti je stalo do nekoga, koga ne želiš ni da vidiš…
Jer, zavisiš od njega!
Jer, sve ti ide preko njega!
Jer, navodno, ne možeš bez njega!
U braku, na poslu, na fakultetu, svuda…
Imitiraš život.
Imitiraš vezu. Imitiraš sebe.
Koliko je takvih koji nema gde da odu…
I ako odu, nemaju gde da se vrate.
Koliko je takvih, koji ne znaju kako da prekinu… I ako prekinu, ne znaju šta posle.
Iz straha, iz gluposti, iz neznanja…
Sanjali su nešto godinama, ulagali u to, a sada ne znaju kako da se izvuku iz takvog sna.
Sanjali su nešto, davali sebe, sada nemaju kud. Sanjali su nešto, sada ne sanjaju uopšte….
Upravo mi je pala na pamet moja majka…
Neki moji prijatelji.
Članovi rodbine.
I da ne nabrajam ko sve…
Nadam se da se neću setiti sebe sledeći put kada budem čitao ovo