Sedeo sam nedaleko od njega i posmatrao ga.

Išao je od sprave do sprave, od tega do tega i ponavljao do besvesti sve jedno isto… Nakon svake serije je zagledao svoja leđa, merio ruke, dodirivao stomak i ogledao se u ogledalu. Između vežbi je gledao ka ljudima koji su ga okruživali očekujući pažnju, aplauz ili bar neki usputni kompliment. Priznat je u toj teretani, priznat je verovatno i u gradu među onima koji cene nabildovana tela, međutim, pokušao sam da vidim ono što se krije iza te nadrealne muskulature. Pitao sam se koji su to porivi koji ga uvek iznova nagone da podiže ono gvožđe, ponavlja iste rečenice poput mantre, da se meri kao na pijaci, pali ljude oko sebe i guta tone koječega kao sumanut? Mršteći se i uživajući podjednako.
Pitao sam se, ko je taj čovek, koji trenira dva puta dnevno već deset godina. Ko je taj mali iz kraja, koji je odjednom postao veliki, toliko veliki da se sa strahopoštovanjem izgovara njegovo ime? Ili, bolje rečeno, prećutkuje! Pitao sam se još koliko će da izdrži? Koja je njegova norma? Cilj? Šta uopšte hoće taj čovek? Kažu da nije ličio ni na šta kada je došao, bio je povijen, preplašen, sav ćutljiv, a u teretani je odjednom progovorio, izborio se za svoj status, pronašao sebe i postao omiljen… Od tada ga zovu Sale Bilder, Sale Teretana ili Sale Životinja. Mada bolje da ga ne zovu, svet je nekako lepši bez njega…
Doduše, kažu da nije agresivan, ali da ume i te kako da bude ukoliko ga neko isprovocira. Kažu da ima dobru dušu, da je srčan, čak i dobronameran, ali da se lako naljuti, krene na čoveka, ne gleda gde udara, niti razmišlja o posledicama. To kažu oni koji mu se potajno dive, a i zavide mu, verovatno. A šta kaže on?
On ne kaže ništa, samo ćuti, radi svoj posao, broji serije, meri obim ruku i tek te ponekad preseče pogledom da te podseti ko je glavni. Tek ponekad zareži, poput divlje zveri u kavezu, a nakon toga nastavi da vlada u svom ograničenom gvozdenom svetu… On sigurno misli da je teretana tvrđava dostupna samo odabranima, tvrđava koja će da ga odbrani od sveta, ni ne sluti da je ona za njega zatvor u koji se sakrio, pećina koja mu ne dozvoljava da vidi svet onakav kakav stvarno jeste, sa nekim sasvim drugim vrednostima…
Ovde ga svi posmatraju kao telo, kao telo koje je svakim danom sve veće i veće. Teško da nekoga istinski zanima njegova životna priča. Niko ga ne pita da li ima roditelje, devojku, od čega se izdržava. Sumnjam da je neko dublje ušao u njegov život i saznao razloge zbog kojih toliko trenira. U stvari, sumnjam da ga je neko uopšte pitao od čega se toliko skriva? Ili koga želi po
bedi i zašto mu je toliko važno da bude najjači i najveći? Ne, za sve njih on je samo telo, sirovina, materijal za obradu i ništa više…
Mada, primetio sam da ga klinci i početnici gledaju drugačije, sa dubokim poštovanjem. On je njihov idol. On je njihova ikona. Prva i najvažnija lekcija koju vide i dobiju u teretani. Stalno ga pominju. Sve vreme trčkaraju oko njega misleći da se u njemu krije nekakva tajna, natčovečanska snaga, nešto posebno. Verovatno i oni žele da budu kao on, jednom, kada porastu. Naravno, pod uslovom da porastu. Samo, teško da će to uspeti ukoliko nastave da se ugledaju na njega. On, iako je odavno prebacio dvadesetu, ponaša se kao da se zaglavio negde oko trinaeste i nikako da se otpetlja, da nastavi dalje.
Shvatam da neko uporno trenira da bi sredio svoje telo, povećao ramena, grudi ili smanjio stomak, ali ovo što Sale radi ima neku dublju pozadinu. To nisu treninzi normalnog čoveka već mašine. To nisu treninzi, to je iživljavanje. Volim posvećenike, ljude koji žive za neki viši cilj i bore se za opšte dobro. Ali kakvo su opšte dobro njegovi mišići? Šta ima svet od njegovih džinovskih bicepsa, tricepsa, ogromnih leđa i zategnutog stomaka? Pretvorio se u robota, u napaljenu zver koja sebi non-stop postavlja nove ciljeve. Šta li je sledeće? Da postane vo, nosorog, slon, ili možda mutant? Plaši me njegova skučenost, jednostranost, njegova trenutna snaga koja proističe iz davne slabosti, kukavičluka. Ko zna koje su sve njegove traume, ko zna ko se sve silio na njemu, lečio svoje komplekse i naterao ga da postane ovo što je sada…
Sve vreme dok sam ga posmatrao pitao sam se za šta će da ga iskoriste. Koga li će da obezbeđuje? Kome će da razbije glavu? Čiju će svojinu da čuva, u čije će ime da preti i za koga će da stavi svoj život u torbu? Teško je kontrolisati takve ljude. Lako ih je iskoristiti, pridobiti, okrenuti nekom jeftinom pričom protiv nekoga. Spremni su zarad „časti«, i „prijateljstva« da ubiju čoveka, da prete i progone…
Plaši me njihovo shvatanje srednjovekovne priče o časti i viteštvu jer, kao prvo, ne živimo u srednjem veku, a, kao drugo, ni oni nisu vitezovi već tempirane bombe koje svakog časa mogu da eksplodiraju na nekog potpuno nedužnog…
Zanimljivo je da se gotovo nakon svake serije krsti, nosi nekog sveca oko vrata i moli mu se. Ne znam kakve veze imaju anđeli sa bodi-bildingom, još nisam video ni jednog nabildovanog, ali je očigledno Sale pronašao neku vezu! Deluje mi vojnički kruto, nepristupačno, a dok ljubi krst ponizno, slabašno, kao da se zbog nečega duboko u sebi kaje i moli za oproštaj. Možda mu je neko pomenuo Hristovo učenje o meditativnom životu, priču o sputavanju telesnog i o telu kao tamnici duše? Teško, za njega je telo početak i kraj svega. A i ima nečeg sizifovskog u tom svakodnevnom iživljavanju, u tom besmislenom takmičenju sa samim sobom gde je kamenje koje se gura sve veće i veće, a šansa da se izvuče i spase sve manja.
Nijednom nije pomenuo neku malu iz kraja, pa da ga razumem. Nijednom se nije osmehnuo, zagrlio nekoga, sve vreme se mrštio i merio ljude oko sebe… Nema višeg cilja? Nema reči o nečemu što prevazilazi postojeći ambijent? Ne. Samo mišići radi mišića, snaga radi snage, zdravlje radi zdravlja. Naročito ovo poslednje. Takvima najčešće puca srce od siline napora, isto kao što najčešće pucaju krute a ne lako savitljive grane. To što je nešto mnogo snažno ne znači da je mnogo izdržljivo i zdravo. Kada bi mu uskratili teretanu, osećao bi se kao da je ostao bez vode ili hrane. Mada, njemu nije potrebna teretana, već ljudi za razgovor, devojke, posao koji će da obavlja. Njemu je potreban društveni sistem koji će da ga prihvati, da se ophodi prema njemu kao prema čoveku, da mu se pruži šansa, a ne da ga unapred svode na životinju, zlikovca, potencijalnog ubicu, idiota.
Koliko takvih momaka luta ulicama, ili sedi zaglavljeno u svojim soliterima i udara nemilosrdno u džakove zamišljajući svoje neprijatelje? Koliko takvih je naloženo na neke nedužne ljude? Ko će sa njima da razgovara? Ko će prema njima da se odnosi kao prema ljudima? Ko, kada su za njih ljudi ubice i monstrumi? Kako da poštuju drugoga kada ne poštuju ni sebe? Kako da vide lepotu u svetu kada se u njima sve raspada?
Sale mi je prišao u jednom momentu, rekao mi da se sklonim jer on tu treba da vežba i dobacio mi zajedljivo da to nije dom penzionera za izležavanje već trening centar. Razumeo sam ga, ustao sam i izašao napolje da sačekam prijatelja koji je sve vreme trenirao…
Teretana je Saletovo svetilište, njegov hram, njegova kuća. On je tu Bog, on tu komanduje, on tu vlada. Samo što tu zaslugu nije stekao pameću već obimom grudi, ruku i fanatičnim treningom. Osetio je da ga ne gledam kao ostali, da mu se ne divim, da ga ne tapšem po ramenu, zato je i bio tako neprijatan. Nije mi padalo na pamet da ga pridobijam, hvalim ili kritikujem. Ne toliko iz straha, mada sa takvima nikada nisi načisto, već zato što nisam imao razloga da mu se obratim. A i da sam mu rekao sve to u lice, teško da bi razumeo.
Samo bi me možda ubio, što je još gore. Za obojicu…