Zašto je nečije dobro dupe zanimljivije od nečije dobre pesme?

Šta to razlikuje nečije golo dupe od drugog golog dupeta?

Nema neke razlike.

A pesme se ipak razlikuju, ali ne privlače ni približno takvu pažnju.

Kada bih slikao svoje dupe, svi bi se zainteresovali…

I rekli bi da sam budala, da sam car, da sam zgodan, da sam egocentrik, da sam, da sam, da sam.

Svi bi nešto rekli, svi bi imali mišljenje, i o tome bi se mnogo više pričalo nego o mojim pesmama.

Moje dupe bi se tako brzo proširilo internetom koliko nije ni jedan moj stih…

Umesto po poeziji svi bi me prepoznavali po dupetu, kao da ga samo ja imam?

Moje dupe postalo bi gledanije od moje glave…

Ni najbolja pesma koju bih napisao ne bi izazvala takvu reakciju?

Zašto je danas dupe zanimljivije od pesme?

Zašto će ljudi pre da se udube u njegovo tumačenje, nego u poetsku analizu?

Šta to krije čarobni razdeljak što ni jedna umetnost ne može da ponudi?

Tačno.

I to je možda najbolji opis sveta u kome živimo.

Sve se polako pretvara u jedno bezlično dupe, i tu poezija nema šta da traži.

Dupe je pobedilo.

Živelo dupe!

A poeziju ko jebe kada nije bila u stanju da se razvije do jednostavnosti jednog dupeta…