Uvek, u svemu, ima druga strana.

I u najboljem, i u najgorem…
I u najvećem, i u najmanjem…
Šta god da radiš, gde god da ideš, koga god da voliš, ima druga strana.
Prokleta druga strana, odvratna, pokvarena, nepoverljiva…
I ta druga strana me plaši? Druga strana čovekova…
Druga strana ljubavi…
Druga strana nas samih…
Koliko god da bežiš od nje, ona te uvlači pod svoje…
Koliko god da si siguran, ona te izjeda…
Koliko god da znaš, ona te ubeđuje da ne znaš…
Druga strana, prokleta druga strana, u svemu, svuda, sa svima.
Taman povučeš liniju, ona je precrta.
Taman kreneš, ona te uspori.
Taman staneš, ona te požuruje.
Druga strana…
Evo, baš juče sam bio siguran u ovo danas, a danas ne mogu da se sastavim sa onim sutra.
Ne znam ni kako se zovem.
Ne znam zašto bih uopšte znao kako se zovem…
Šta god da pokušam vidim drugu stranu… A ne mogu da je prihvatim, onda bih sve do sada morao da odbacim… Možda je žena koju ljubim pogrešna.
Možda život kojim živim.
Možda glas koji slušam?
Da zastanem, da se vratim, ili zauvek odem? Ili da ne radim ništa, pa kako bude.
Kada ti je svejedno, onda nema druge strane, onda nema nijedne… Briga te… Ali, kako ću ja bez druge strane?
Kako će ona bez mene?
170 171
Možda si upravo ti moja druga strana, samo što to još uvek nismo otkrili?!