Nedavno sam na planini Rudnik kod jednog gradskog emigranta probao rudnički čaj.

Ubrao je nedaleko od nas nekoliko listova neke biljke, doneli smo vodu sa izvora da bi, u velikom loncu, na vatri, napravili čaj. Izgledalo je neverovatno sve to. Spoj blistavo čiste planinske vode koja dolazi ko zna odakle, trave koja je rasla svuda oko nas i meda iz njegovih košnica. Mislim da ništa ukusnije nisam probao. Sam taj čin ispijanja bio je poseban. Prosto osećaš dok ta božanstvena tečnost klizi niz tvoje grlo, kao da se u tebe utapa sama priroda. Tačnije najlepši njeni delovi. Osećaš kako u sebe unosiš sve one lepote, mirise i zvuke, sve ono što te okružuje…
Svaka planina pretvara svoj miris posebnosti u čaj. Čajevi su oplemenjena priroda u čistom smislu. A u travarima je satkana viševekovna narodna mudrost. Oni su pokretne istorije. Oni su najbliži duhu prirode i njenom pulsiranju, oni kao da razgovaraju sa njom.
Deda mi je godinama donosio čajeve u osnovnoj školi na velikom odmoru. Prvo je donosio samo meni, dok je posle, kada su nas provalili, donosio i mojim drugovima. Nisam tada shvatao značenje svega toga, mislio sam da se to podrazumeva. Ali neprocenjiva je sama ta njegova požrtvovanost da ga pripremi, zatim da pređe poprilično rastojanje i da ga donese tačno na vreme.
Pritom, još i da pogodi ukus i toplotu…
U tim čajevima koje sam ispijao na velikim odmorima udahnuo sam delić mudrosti koja je podigla generacije naših predaka. Generacije koje su sazrevale bez interneta, mejkapova, fejsliftinga i ne znam sve čega. Generacije koje se nisu žalile na sve i svašta i koje su, u praktičnom smislu, bile neuporedivo ispred nas.
Danas od svega, pa i od čajeva prave biznis. Na policama supermarketa nailazim na čajeve koji su skuplji i od najskupljih pića. Kakva li se to mudrost krije u njima, osim što su transportovani ko zna odakle i što su išarani svim mogućim oznakama i etiketama…
30 31
Sumnjam da ti čajevi sadrže iskrenost i plemenitost na koju sam nailazio u detinjstvu, ili na planini. U silnim preradama i transportima oni kao da su izgubili dušu. Na njima rade posebni dizajneri koji ih ne oblikuju iz ljubavi prema zdravlju i prirodi, već iz ljubavi prema novcu. Ambalaža se, srećom, ne pije, pije se ono unutra, ona mnogima nedokučiva suština koja u nama budi najdivnija osećanja.
Posmatram na policama sve te marke čajeva čija imena ne umem ni da izgovorim, gledam ih i upoređujem sa onim čajevima iz mog detinjstva. Razlika je, pre svega, u ceni. Ovi industrijski imaju svoju cenu i rok trajanja, dok su ovi drugi neprocenjivi i večni. Oni ne mogu da se kupe, mogu samo da se dožive i pretvore u uspomenu…
Iskreno, kako godine prolaze, trampio bih sve te novotarije za samo jedan dedin čaj sa velikog odmora, a i za sve one ukuse koji su, u međuvremenu, negde iščezli.
Tako je i sa ostalim stvarima u životu. Ljudi kao da nisu svesni vrednosti mesta u kojima žive. Ne vide istoriju, posebnost i sve te divne neprimetne stvari koje postoje samo tu i nigde više na svetu. Vide samo probleme i nemogućnosti da ih reše, vide samo svakodnevnu tragediju zaboravljajući na univerzalni fenomen vremena koji podjednako protiče od Njujorka, Londona, Varšave, pa sve do neke naše planinske zabiti, ko zna gde.
I ja polako učim da poštujem ono što imam, vrednost onoga što me okružuje i pored toga što me svakodnevno bombarduju reklamama, trendovima i ukazuju mi na puteve do istine.
Ne znam, nisu to moje istine i ne pristajem na njih…
Izvinjavam se, moraću ovde da završim. Isti onaj deda sa početka priče, doduše sada petnaest godina stariji, upravo mi je skuvao «zeleni čaj», ostavio ga da se hladi na radnom stolu i usput mi održao kratko predavanje i naveo 1001 razlog zbog čega je sve dobro da ga popijem.
Sumnjam da takva usluga može da se dobije u «Hajatima», «Hiltonima», «Šeratonima». Pritom još i besplatno. Zato treba da se okrenemo onima koji nas vole i koji umesto skupe ambalaže u pripremi hrane i pića stavljaju ljubav i još neke dobre emocije koje mogu da se podare samo onima sa kojima smo bliski i koje volimo. U tome je razlika…