Izađem sa nekom lepom devojkom
Toliko lepom da bi još u ranim dvadesetim njena lepota trebala da bude pod zaštitom Unesca.
I posle razmišljam koliko je bilo divno…
Koliko je ona bila divna…
A za sto godina od našeg sastanka neće biti ništa…
Kao ni od nas…
Kada bi i ona to znala mislim da bi me istog časa zavolela.
I preskočili bismo sve one sitne formalnosti…
I sve one prve stvari koje među nama tek treba da se dese…
I samo bismo se voleli…
Ona ipak živi za danas, kao što sve devojke žive za danas…
Samo meni preostaje da se bavim onim dalekim sutra?
A za to sutra, priznajem, i živim.
Kao i za njenu lepotu koju ću definitivno sam morati da zaštitim pošto Unesco nije zainteresovan.
Izgleda da lepim ženama jedino u pesmama godine ne mogu ništa…
Neka ovo bude njena lična zaštita od zaborava…