Neretko posećujem jednu višečlanu porodicu koja jedva sastavlja kraj sa krajem. Prelazim kilometre da bih bio sa njima i učio se od njih skromnosti, siromaštvu, običnosti, umetnosti deljenja.
Divna žena, njihova majka, divna deca, njih petoro, i ja, ovakav, postajem divan sa njima. Jedemo ono što imamo, spavamo gde stignemo i srećni smo jer nam više od toga, od nas samih ni ne treba.
Oni me vraćaju u detinjstvo, uče me da se valjam po travi, verem po drveću, radujem majskim trešnjama. Uče me da pevam i vrištim dok ja njima pričam o godinama koje ih čekaju i o svetu koji je mnogo lepši dok se sanja nego kasnije kada se proba…
Zamisli ih samo, tu decu, kako se bude u šest ujutru i čitav dan provode u jurnjavi, smehu, pevanju. Zamisli taj svet koji se svemu raduje i koji od mašte pravi stvarnost i obratno. Zamisli taj svet koji je sam sebi dovoljan, koji kao malena barka plovi ovim tužnim morima i podseća nas na sreću, zadovoljstvo, radost života, na sve ono što je ljudsko.
Sakrijem se tako ponekad među njima, postanem šesti član bande i zaboravim ko sam, koliko imam godina, čime se bavim. Istresem, dok sam sa njima, i poslednje grame sujete, svakodnevne frustracije i postajem kao oni. Njima imponuje što su sa mnom, meni imponuje što sam sa njima i radujemo se onako zaigrani i zagrljeni sve vreme dok smo zajedno.
A i kada nismo, u danima kada smo rastavljeni, čuvamo i negujemo jedni druge u mislima tako da se odsustvo ni ne primeti…
Kod njih vladaju neke sasvim druge vrednosti. Dete je mnogo veći čovek od samog čoveka jer još nije uništeno ljudsko u njemu. Dete veruje, lakše se žrtvuje, ume da oprosti, boli ga ljudska bol, na sve reaguje emotivno, srcem.
Provedem nekoliko dana sa njima i poverujem da je čitav svet takav. A nije. Poverujem da su svi ljudi kao što je ta moja družina. A nisu, naprotiv. A opet bi bili, svi do jednog, samo da ponovo pronađu dečiju iskrenost i spontanost u sebi. A neće, neće ako nastave ovako da žive.
Učim od te dece da jedem onoliko koliko ima a ne onoliko koliko mi se jede. Učim da uživam, da se prepuštam i najbanalnijim stvarima, čudima koja, da nisam kod njih, ne bih ni primetio. Ona oživljavaju sve oko sebe, svemu daju svoj pečat, svemu daju dušu, unose sebe, ne stide se. Čitav njihov dan je osvajanje novih svetova i traganje za lepotom u njima.
Tek kada sam video koliko poštuju hranu, kako se odnose prema njoj, onda sam i sâm počeo da je poštujem. Nisam ni shvatao svetost svega toga jer mi je bilo dostupno. Tek dok sam njih posmatrao kako jedu, osetio sam prave ukuse svih tih stvari?! Pravi ukus banane, meda, voćnog soka ili bilo čega što su jeli tih dana…
Oni ne dele na dva ili na tri dela, oni dele na šest jednakih delova! Šesti deo ide meni. A kada im još neko dođe, onda na deset, ili na više?! Zamisli šta onda ostaje od jedne čokolade, ili kesice čipsa? Ali njima to nije važno, važno je da svi budu podjednako ispoštovani.
E, da, kod njih smeš da ostaneš gladan, ali ne smeš da ostaneš bez zagrljaja i ljubavi, ne smeš tužan da zaspiš. Tuga nije dozvoljena!
Druga deca su izgubila osećaj za lepotu ukusa jer su prezasićena, sve im je pruženo. Izgubila su osećaj za lepotu igre jer im se nude veštačke igre sa svih strana, na silu. Ne može video igrica da bude zamena za istinsku igru sa drugom decom. Kompjuter ne ume da zagrli, poljubi, razume…
A i roditelji ih korumpiraju. Vaspitanje se pretvorilo u podmićivanje, trgovinu, biznis. Uradi to pa ćeš dobiti to, ukoliko ne uradiš sledi kazna. Ili ulažeš u dete kako bi kasnije naplatio stostruko?! Deca nisu sebična, sebični su roditelji koji od njih prave sebičnjake, sebičan je ovaj svet, sve je oko nas sebično. Deca nisu sebična, ali to neminovno postaju…
Najgori su ti kalupi koji se kroje od malena, modeli uspešnosti, koji kasnije umesto putokaza postaju stranputice u koje deca upadaju. Umesto da se uče slobodi, igri, stvaralaštvu, ona se uče da budu pokorna jednom bolesnom svetu ni ne sluteći opasnost svih tih zaraza koje počivaju na smradu profi ta. Umesto da se bore za zdravlje, za različitost, oni se uporno bore za bolest ubeđujući sebe i druge kako je to ispravno? Umesto da im roditelji omoguće da široko rašire krila, da prožive, oni ih seku na sve moguće načine i ubijaju ono najvrednije u njima?!
Ubijaju im zanos, polet mladosti, ljubav prema svetu i drugim ljudima, veru, nadu, optimizam. Prikivaju ih svakim danom za postojeće, kavezi su sve veći i veći, a šansa da se iz njih izbave sve manja…
Drugoj deci se sve kupuje i sve im fali, dok ova deca, ovi moji, nemaju ništa a ponašaju se kao da imaju sve. Naučila su da trpe, da se ne žale i da i u najtežim trenucima pronađu svetlost budućih dana koja je neminovna…
Stoga, umesto da slušamo političare o budućnosti sveta, bolje je da slušamo ovu decu, da se igramo sa njima i da učimo od njih kako se voli, raduje, deli, druži. Da učimo, tumačimo njihovu sreću – pritom ne mislim na onu drugačiju decu, decu iz zlatnih kaveza, koja od luksuza i obesti ne znaju šta će sa sobom, već na decu koja su prepuštena životu u celosti.