Najgore četiri godine života proveo sam u srednjoj školi.

To su bile četiri godine robije. Četiri godine najstravičnijeg pakla. Četiri godine mučenja koje me progoni i dan danas. Ista predavanja, isti ljudi, isti grad. Sve totalno isto, bez trunke promene…
Osećao sam se nezainteresovano, jadno, beskorisno, nemoćno, potpuno suvišno. Osećao sam se kao poslednji idiot na kugli zemaljskoj. Sve što je vredelo u meni ubijano je iz dana u dan. Nisam bio u stanju da naučim jednu jedinu lekciju. Nisam bio u stanju da naučim najprostiju defi niciju. Smučilo mi se sve – od škole, učenja, ljubavi, svega.
Sve vreme sam gledao kroz prozor, kroz vrata, kroz zidove. Gledao sam kroz sve te ljude i nisam pronalazio ništa u njima. Posmatrao sam život kako prolazi pored mene a ja stojim ukopan u mestu i čekam da mi se nešto desi. I nije mi se desilo ništa. Apsolutno ništa. Samo sam pomireno zurio u jednu tačku, čekajući dan kada ću da pobegnem odatle i da najzad počnem da živim punim plućima, onako kako želim.
Bio sam najgori đak u odeljenju. Ali bilo me je baš briga što sam najgori đak. Nisam imao pojma šta mi predaju i šta me pitaju. A i bilo me je baš briga što nemam pojma. Imao sam keca iz vladanja. Puno nekih ukora, pretnji, gluposti. Vremenom sam prestao da se stidim, da se plašim, da se smejem, gledao sam ravnodušno u sve te ljude i bilo mi je svejedno. Samo sam čekao da se završe časovi i da otrčim daleko odatle u neki svoj svet koji sam u potaji već počeo da kreiram…
Propuštali su me iz godine u godinu jer smo bili ogledno odeljenje i nije smelo da se ponavlja. Naravno, nisu propuštali samo mene, bilo nas je još takvih, ali jedino je mene toliko bolelo. Ostali su čekali da prođe, kao na robiji, odrađivali su kaznu i to je to, samo sam se ja uvek iznova pitao – zašto, zašto, zbog čega? Pitao sam se koji je smisao svega toga, zašto gubim vreme, zašto ćutim i pristajem na takav položaj, zašto se ne pobunim i kažem glasno ono što imam?
Osećao sam još tada da mogu puno, stravično puno, a zapravo nisam mogao ništa. Bio sam paralisan, obuzet, anesteziran, ubijen u pojam. Bio sam uhvaćen u zamku iz koje nikako nisam umeo da se izvučem. Osećao sam se kao soko okovan kavezima kanarinca. Osećao sam se kao tek rođeni lav greškom pomešan sa pacovom i ostavljen u nekoj rupčagi bez vode i hrane da vene…
Mislim da me niko nije voleo od tih ljudi. Ili ih je jednostavno bilo baš briga. Čudno su me gledali, uglavnom izbegavali. Dok sam ja duboko u sebi vapio za pažnjom, brigom, ljubavlju, čeznuo sam da bar neko obrati pažnju na mene, samo da me pogleda, bilo ko…
Nisam verovao nikome, ni profesorima, nisam verovao u to što mi predaju, nisam verovao ni u šta, verovao sam samo da će sve to jednom da se završi i da ću početi najzad da živim onako kako želim. Nisam išao na ekskurzije, nisam išao na žurke, nisam se družio gotovo ni sa kim iz odeljenja. Samo sam bežao od svega toga što dalje i čekao da prođe. Čekao sam da se završi to dosadno mučenje na koje sam bio osuđen i da odem daleko odatle, što dalje…
Sve vreme se osećala beskrajna praznina koja se ravnala sa najgorim beznađem. Niko me od njih nije primećivao. Devojke još manje. Toliko sam bio potisnut da na momente uopšte nisam znao da li postojim. A opet sam morao tamo svakodnevno da sedim i slušam sve ono što me ne zanima, da gledam sve te ljude koji me ne primećuju, da se suočavam sa sobom non-stop, neprekidno.
Jednom sam se razboleo i preležao mesec dana u krevetu. Niko mi se od njih nije javio. Niko. Samo jedan drug je došao, samo jedan drug, jednom. Kada sam se vratio sve je bilo isto, kao da nisu primetili moje odsustvo, bilo ih je baš briga…
Nepogrešivo sam čitao ljude, svaki pokret, svaku njihovu reč, ali kao da mi je od toga bilo još gore. Smučio mi se taj svet. Sve je to bila glupa odvratna forma. Sve, od predavanja, razgovora, fazona, sve je bilo samo mučno odrađivanje posla, igranje uloga koje sam teško podnosio. U svemu sam video laž i foliranje, u svemu sam video maske. Pa i na samome sebi…
Nisam znao ništa od onoga što se tražilo, nisam imao odgovor ni na jedno njihovo pitanje. Sa svih strana su odjekivale ekonomije, banke, budžeti, kamate, bilansi, profi ti. Sa zidova, klupa, knjiga, kompjutera, kao retardirani svi su ponavljali sve jedno isto. Čak sam i sanjao stalno isti san kako me neko davi a ja stojim obuzet pred njim, nepomičan. Još sam mu gotovo uvek dopuštao da me udavi bez ikakve reakcije… Osećao sam se prikovano za taj svet, bez ijedne mogućnosti da se sakrijem, ili pobegnem. Ostali su verovali da je to život, da tako mora, da je to kompromis za koji je vredno žrtvovati se. Ja nisam. Oni su odrađivali posao, radili su ono što se od njih tražilo, ja nisam čak ni razmišljao o svemu tome. Povukao sam se u sebe i čekao da prođe. Smišljao sam samo načine da pobegnem, da se izvučem i da od tragedije napravim komediju, da od štete napravim korist.
I počeo sam napokon da pišem. Negde oko osamnaeste. Pisanje me je spasilo. Pisanje mi je pružilo ruku, povuklo me naglo i izvuklo odatle. Nisam se dvoumio ni jednog trenutka. Pisao sam o svemu što sam video oko sebe. Dopustio sam rečima da govore umesto mene. Pisao sam o važnim i nevažnim stvarima, o profesorima, devojkama, problemima, svemu. Pisao sam ponajviše o sebi i tek tada sam počeo da upoznajem sebe. Počeo sam da postavljam pitanja a samim tim i da pronalazim odgovore.
Nikoga nije zanimalo ono što pišem, ni jednog jedinog čoveka, nije bilo nikoga da mi se posveti. Oni malobrojni su se hvatali za pravopis i gramatiku, pričali su mi više o sebi nego o onome što sam im nosio da čitaju, dok je meni i dalje bilo svejedno, u stvari, bilo me je baš briga. Samo sam pisao, pisao i izbacivao reči iz sebe. Sva ta osećanja, sve te teške nemire koji su me progonili i razbijali u paramparčad…
Onda sam shvatio da je to što pišem mnogo lepše od onoga što živim. Shvatio sam da je umetnost mnogo lepša od života. Vrhunac je kada su i drugi počeli da veruju u to što radim. Isti oni koji su me ismevali počeli su da govore kako sam rođeni talenat, kako sam nadaren, predodređen i da se oduvek videlo da sam nešto posebno. Meni je i dalje bilo svejedno, nisam se nešto preterano obazirao. Nastavio sam da pišem još jačim tempom. Nisam obraćao pažnju na druge sve do momenta kada sam u potpunosti bio siguran da sam se izvukao iz te srednjoškolske močvare. Sve dok nisam iskopao tajni kanal i izašao iz svega toga gotovo neoštećen. Sve dok nisam pronašao zlatnu granu koja je svakim danom sve veća i na kojoj, napokon, rasterećeno sedim… Naravno, ništa od tih početnih radova sada nije vredno pažnje. Samo početničko patetično kukanje, obračun u pogrešnom smeru i po neka dobra rečenica. Sve sam to odavno izbrisao i zaboravio. Doduše, možda ću i ovo što sada pišem nekada da izbrišem i zaboravim, ali bitno je da sada verujem u to. Isto kao što sam i tada, celim svojim bićem, verovao u ono. Upravo me je to spasilo, ta vera.
Uz pisanje sam, polako, počeo da pronalazim veru u sebe i da se vraćam sebi. Pronašao sam ludačku veru koju više ništa nije moglo da promeni. Veru, koja se prvo nazirala kao stih pesme, kao tek započeta priča a zatim, sve više, kao realan život koji sam nekoliko godina kasnije prigrlio u svoj njegovoj veličini. Pronašao sam veru jaču od života, veru jaču od smrti, veru jaču od svega…
Napokon, nakon toliko godina lutanja, poniženja, svega, pronašao sam i reči u koje duboko verujem i za koje se čvrsto držim, a pronašao sam i ljude koji me, otkako smo se našli, nikada nisu izdali. Ali, trebalo je progutati sav taj otrov, preplivati sve te okeane očaja, suočiti se sa odvratnim bolom koji je stizao sa svih strana, trebalo je priznati sebi i drugima sve te slabosti, oprostiti svim tim ljudima a ujedno se i suočiti. Shvatio sam da nema skrivanja, da treba da se pogleda život pravo u oči i da se preuzme inicijativa…
Najgore od svega je što tada, u tim danima robovanja, nisam znao odakle da počnem sa sređivanjem vlastitog života. Nisam imao za šta da se uhvatim, nisam imao sa kim da pričam, sve je bilo klimavo, sve se treslo i vuklo me dole u provaliju. Znao sam samo da treba da čuvam sebe i da bežim, ali nisam znao gde, sa kim, kod koga? I tada sam bio iskren, ali šta mi je to vredelo kada to nije imao ko da prepozna, kome je još stalo do iskrenosti…
I dan-danas, kada mi je teško, setim se godina robovanja i bude mi lakše. Samovao sam četiri godine u tom zatvoru, posmatrao sam anemično sve te ljude koji su non-stop vrteli iste priče, plašili se testova, profesora, ogovarali jedni druge, svađali se, mirili… Bilo mi je, pre svega, dosadno. Bilo mi je užasno dosadno ali sam duboko u sebi znao da ću se jednom izvući i započeti svoju priču. Još tada sam osluškivao reči, beležio rečenice, borio se poput ribe koja u mreži još nije ispustila dušu a bila je na ivici da izahne.
I nekako sam uspeo, poslednjim snagama, da se istrgnem iz te mreže, udahnem duboko i zaplivam ka vodama u kojima se osećam mnogo sigurnije i ostvarenije kao čovek…
Iskreno, nikada nisam mrzeo te ljude, samo nisam shvatao smisao svega toga što rade. Uvek sam pronalazio razloge da mi budu bar malo dragi i simpatični. I tada sam znao da je sve to prolazno, da su to samo etape u vremenu i ništa više. Ali sam isto tako znao da je meni mnogo više stalo do njih nego njima do mene… Danas, kada se sretnemo, uvek im se obradujem više nego oni meni. Sada su oni ti kojima je svejedno, većina se predala, sakrila negde, ćuti. Ja nisam. Govorim glasnije nego ikad. Sada oni mene gledaju anemično, poraženo, isto onako kao što sam ja godinama gledao njih i molio ih za pomoć, za bar malo ljudske podrške.
Užasno je kada te zazidaju u kavez iz kojeg četiri godine ne možeš da pobegneš. Kada ti nametnu sve ono što te ne zanima, kada te stave sa onima sa kojima nemaš ništa zajedničko i još te, uprkos svemu, ubeđuju da je sve to za tvoje dobro. Strašno je kada te osude tako rano na robiju bez ikakvog razloga, kada umesto da te podrže, da ti daju šansu, oni te nemilosrdno saseku i gurnu te na dno…
Ponovo sam se rodio kada sam pobegao odatle, kada sam napokon počeo da živim onako kako želim. Dobro, možda sam izgubio u međuvremenu neke ljude ali sam zato sačuvao sebe u jednom komadu. Bez njih nekako i mogu, navikao sam se, dok bez sebe ne mogu nikako. Žao mi je, ali stvarno nisam navikao.