(U znak sećanja na Milicu Rakić

, trogodišnju devojčicu nastradalu za vreme NATO agresije 1999. godine)
Danas bi ti bila ti, a ne samo sena u očima onih koji te nisu poznavali… Danas bi ti bila ti, a ne savest i opomena svetu… Danas bi ti bila ti, nečije nešto, još jedan osmeh na korzou, još jedan glas u horu mladosti… Danas bi živela svoju pesmu, življe i jače, od svih onih koje su ti napisane i posvećene.
Danas bi ljubila, danas bi te ljubili. Danas bi volela, danas bi te voleli, a ovako… Imao sam deset godina tada, nešto više od tebe i znao sam o svetu isto koliko i ti. Gledali smo ga očima deteta. I mogao sam da prođem isto tako. Ne samo ja, već svi trogodišnjaci, petogodišnjaci, desetogodišnjaci… Nevini, nedužni, zagledani u nebo kako umesto ptica i sunca seje smrt…
Šta si mogla? Šta sam mogao? Šta su mogla sva deca sveta, osim da ćute i čekaju da odrastu. Tebi nisu dozvolili. Ni tebi, ni milionima onih koji su izdahnuli pre nego što su uopšte uspeli da udahnu život.
Danas bi ti bila ti, a ovako…
Obraćao bih se devojci a ne devojčici, obraćao bih se radosno tebi a ne prezrivo svetu… Danas bi ti bila ti, neko za kim se okrećem, nečiji uzdah i čežnja, nečije sve… Danas bi ljubila, danas bi te ljubili. Danas bi volela, danas bi te voleli… Mada, znaj da te volimo i ovako… Ne razlikujem rat od ratnog zločina, sve se vodi na istim stranicama zla. Ne razlikujem boju uniforme, zastave, glasove, ali zašto baš ti? Ti, u trećoj godini? Ti, u šarenim bojama detinjstva? Čija si ti pretnja i ko se tebi sveti? Nisi stigla ni da opsuješ, ni da povrediš, a kamoli…
Ne pominjem one koji su te ubili, za njih nema mesta u ovoj pesmi, ni u ovoj, ni u jednoj pesmi sveta, pomenuću samo Irak, Libiju, Avganistan… Pomenuću još
Vijetnam, Iran, Siriju…
Danas bi ti bila ti a ne savest i opomena svetu. Danas bi ti bila ti, i jesi to, simbol jedne izgubljene bitke koja će nekada biti dobijena!