Otac kupio sinu kola za dvadeseti rođendan.

Najnoviji model, tek što ga skinuli sa trake, a sina tek što skinuli sa… Zaslužio mali, jeste. Još nikoga nije digao u vazduh, pa hajde matori da ga nagradi… Šta li će da mu kupi za dvadeset i peti rođendan, trideseti? Firmu neku? Ma to je sitno. Pola grada? Ma i to je ništa. Možda ceo grad grad? Ko zna, videćemo…
Slučajno znam obojicu. Kod jednog sam radio, honorarno, preko leta, kod drugog ću verovatno da radim, honorarno, čitav život. Od jednog mi je muka, drugi mi se gadi, ali moram da trpim obojicu, kao i svi mi… Starijeg znam iz priča, mlađeg iz škole. Tačnije ono malo dana kada je dolazio.
Oni su ti danas gazde, veeeeelike. Novokompovana elita. U prevodu – kraljevi tranzicije koji su se obogatili na narodnoj nesreći. Pojedinačni profi teri kolektivnog propadanja. Ako mene pitaš, snobovska neiživljena govna koja više ne znaju šta će sa sobom, a ako njih pitaš, onda su oni uvažena gospoda domaćeg biznisa.
Kakvo je poreklo njegove imovine? Pa, ono- kupi, preprodaj, uzmi tamo, dodaj ovamo, potplati, pripreti, doplati, smuvaj, naplati i to je to… Poznat princip. Državno pretvori u privatno, svačije u ničije, a posle toga u svoje, lično i onda vladaj. Poseduju trećinu grada, ovo ostalo njihovi kumovi, pa kumovi od kumova i tako u krug. Gde god pipneš – njihovo! Svuda su cenjeni i poštovani. Svi im se klanjaju, ljube ih da ti ne kažem gde, dok, u stvari, ne mogu da ih smisle. Do juče je bilo – ‘de si bre komšija, š’a ima, a danas – moje duboko poštovanje, gospodine, stojim vam na usluzi. A kako će biti sutra, ehh sutra…
Šta rade sa tolikom lovom? Ne znam, to moraš njih
da pitaš… Kažeš, snašli se ljudi. Jesu. U pravu si. Nije mi samo jasno zašto drugima nije omogućeno da se tako snađu? Bar hiljaditi deo od toga.
Nego pusti matorog, stigla nova kola u grad pa to treba da se proslavi. Stig’o mercedes ni ne zna se više koje ono klase… Ovih dana je to događaj, pravi se fešta. Ljudi se okupljaju i zagledaju kao da je sleteo svemirski brod. Čestitaju mu k’o da ga je on izmislio i napravio. Ni ne znaju, budale, da u svetu ima još mali milion takvih. I znaš već kako to ide, ljudi ko ljudi, jedni se dive, drugi zavide, treći okreću glavu, mumlaju nešto sebi u bradu i gledaju svoja posla dok većina, u stvari, jedva sastavlja kraj sa krajem. Njegovi vršnjaci razmišljaju da li će imati šta da jedu sledeće nedelje, a on nikako da se odluči da li će na leto na Havaje il’ Maldive? Ili možda na oba, pošto kad imaš lovu ti je ionako sve usput.
Ali briga njega, on vozi svoja kola. Svoju zlatnu kočiju od deset i kusur hiljada eura. Malo laktovi na prozoru sa svojim ortacima u centru, malo muzika do daske da se zna ko je gazda, malo belo na nosić, malo žuto oko vrata, a ti, Miko, studiraj sociologiju, drhti pred ispite i moli se onom frajeru odozgo da ti prihvate molbu za smanjenje školarine.
Pitaš me šta će klincu tako skup automobil? Čoveče, baš si glup, kakvo je to pitanje? Pa neće valjda po cigarete, ili u teretanu da ide biciklom, ili, ne daj bože, pešaka ! Čovek, kad se kurči, mora da se kurči sa stilom, onako da svi vide. Kakvo je to kurčenje ako se kurči samo kod kuće?
Znači, tebra, mora se zna ko je gazda, se vidi i čuje, nema zezanja…
I posle svega, ti me pitaš kakav je đak? Nikakav. Još malo pa dovoljan, falilo mu samo da ćale ode do škole i sredi sve to. Kad ode, onda je odličan. Doduše, ne uvek, samo za kraj godine.
Slab đak, slab karakter, slab u svemu. Jedino jak u mangupiranju, u tome mu nema ravnih. Površan, ljigav, razmažen, nafuran, naložen, bahat. Bitan po tome šta ima, a ne po onome što jeste. Idol klincima iz kraja koji čeznu da postanu takvi i san svih onih devojaka koje bi preko polnog organa da grade karijeru.
I šta on radi sa tako skupim automobilom? Sigurno ne razvozi radnike na posao i ne pomaže nepokretnima i bolesnima… Ne radi ništa. Vozika se okolo, prolazi pored svojih profesora, drugova i drugarica iz generacije… Prolazi pored gladnih, siromašnih, nezaposlenih. I dok njegov automobil sav blješti, još miriše na novu farbu i dizajn, svi se sklanjaju u stranu da mu slučajno ne stanu na senku.
Neka, neka uživa dečko u vožnji, može mu se, a ionako će sve te ulice jednog dana biti njegove a mi njegove sluge. Bolje da mi još sada ostavimo dobar utisak, možda nas zaposli. Divan mladić.
I sad ti zamisli jednog klinca koji raste u izobilju, naviknut na luksuz i poseban tretman, uskraćen istinskog života i svega onoga što može da ga učini čovekom, a sa druge strane pogledaj njegove vršnjake i njihove roditelje koji jedva sastavljaju kraj sa krajem i ne znaju gde udaraju? Uporedi ovog degenerika koji svršava po svemu što se okružuje sa njima?
Nije problem imati kada svi imaju bar nešto, problem je imati sve kada većina nema ništa. Problem je razbacivati se kada drugi gladuju, namerno ili ne, potpuno nevažno. Problem je bogatiti se na tuđem znoju i nesreći, praviti cirkus od svega toga i pišati, na kraju, po svemu što je vredno. Generacije su stvarale a onda dođe tip, pokupuje sve to za sitnu lovu i još očekuje da mu se klanjaš? Ali, šta ćeš, ako zavisiš od njega – moraš. On lako može da nađe drugog radnika, a ti posao malo teže…
Ponovo me ti pitaš odakle im sve to? Kako odakle, zaradili ljudi. Malo ovako, malo onako i postali gazde. Što ti ne postaneš gazda? Šta čekaš? Ti učiš školu, ma daj, stvarno si prs’o. Nema ‘leba od toga, dečko. Gledaj da se uguraš tamo gde je velika lova i onda muljaj kako znaš i umeš…