Da se skupe sve moje samoće,

Mislim da bi i ljudima na doživotnoj robiji pozlilo. Da se skupe svi moji nemiri,
Mislim da bi se i najveći kriminalac postideo. Da se skupe sve moje tišine, Mislim da bi mi i monasi pozavideli.
Da se skupe sva moja lutanja,
Mislim da bi i najstabilnija mašina ispala iz ležišta. Da se skupe sve moje patnje, Mislim da bi me svaki čovek razumeo… Svaki čovek, osim onih pored mene.
Svaki čovek, osim onih na koje sam osuđen.
I, šta onda? -Ništa.
Natrag u samoću.
U nemir.
Tišinu.
Natrag u ono, što samo u poeziji može da prođe. U poeziji, koja jedina svakome daje šansu… I ono ništa pretvara u nešto.
Ako je ovo uopšte poezija?