Mesecima je posmatram kako sama izlazi sa Filološkog fakulteta, prolazi pored Studentskog Trga, spušta se ka centru i odlazi negde daleko. Onako fantastično lepa i fantastično nesrećna, zaustavljena negde na početku, pred kraj druge strofe, osujećena. Kao da ne pripada nigde, kao da je iznad svih a opet beskrajno sama, u svom svetu gde već godinama ne prima nikoga.
Ta devojka ima sve, i lepotu, i pamet, i stav, a opet nema sreće. Zaglavljena je u ovom vremenu, poslata ili iz daleke prošlosti, ili još dalje budućnosti, uhvaćena u nešto što ni sama ne ume da objasni. Sva je, dok je posmatraš, u nekom svom nestvarnom svetu, još neotkrivena, kao dobra knjiga sa visokih polica nekog nepoznatog autora koja čeka da bude priznata.
Nesrećnija je od drugih devojaka jer joj je više dato. Ostale i ne očekuju, na vreme su se predale i prepustile talasima života da ih nose, pa i ne pate, dok ona i dalje ne pristaje na osrednjost. Neće da se prilagodi, buni se, svesna je da je predodređena za nešto veliko i veličanstveno, ali uzalud, kada je okružena malim i beznačajnim.
Htela bi da igre glavne uloge, da bude važna i priznata, da bude nečija, ali kako, kada su sve uloge već podeljene ili odavno odigrane?! A ona uvek po strani, čeka odobrenje drugih, nesigurna u sebe, preplašena. A drugi nikako da se pojave.
Izgubljena je, večno sama, iako to ne želi da prizna. Živi jedno, a sanja nešto sasvim drugo. Mogla je da bude manekenka, fi lmska glumica, zvezda nečega, mogla je da krene nekim sasvim drugim putem, jednostavnijim, a izabrala je istoriju umetnosti, književnost, srednji vek. Izabrala je istinu i lepotu, ne sluteći usamljenost, prazninu i promašenost koje se kriju iza svega toga.
Istovremeno joj se divim a i žalim je. Divim joj se jer uspeva da odoli primitivizmu kojim je okružena, da održi nivo koji je sama sebi postavila, a žalim je jer će morati kad-tad da padne i potone. Pitanje je kako će to da podnese.
Sama je, nema nikoga pored sebe. Uskraćena za poljupce pred spavanje, milovanja po vratu, neobavezne razgovore, smešne male banalnosti bez kojih ne može da se zamisli nijedna veza. Željna je običnog ljudskog dodira, ljubavi, bilo čega što se dešava udvoje. Ali, kao da sama sebi nameće breme koje ne može da nosi zbog previsokih kriterijuma i nerealnih očekivanja koja prosto odbijaju druge.
A dok je gledaš kako samouvereno korača gradom, čini ti se da se oko nje vrti čitav svet. Naizgled gorda, dostojanstvena i nedodirljiva, a u stvari neko ko se na momente plaši i sopstvene senke.
Sve vreme se trudi da prikrije svoje slabosti, ni ne sluteći da su joj to što skriva možda i najveće vrline. Zaboravila je da ima pravo da bude glupava i smešna, zaboravila je na ženski šarm koji veštom upotrebom može da prikrije sve nedostatke ovoga sveta.
Stalno je u grču, neprekidno se bori sa strahovima, zaustavljena negde na pola puta, između potrebe za ličnom promocijom i želje da pomaže drugima. Između istoka i zapada, između duha i materije, između sebe i celoga sveta…
Osećam u njoj očajničku potrebu da uradi nešto veliko, da bude u centru pažnje, da se dokaže i pokaže mnogo boljom nego što stvarno jeste. Ali kako, kome? I koga uostalom briga za nju? Kada ne pripada nigde, nije ničije dete, ljubavnica, ni u čemu nije najbolja. Možda je najlepša, ali i to je relativno kada si svima na distanci, kada ljudi ni ne znaju za tebe.
Nastaviće potajno da sanja svoju intimnu pobedu, tiho i stidljivo. Najbolnije je što se ta njena pobeda ne tiče nikoga, osim nje same. Čitava ta igra odigrava se u njoj, ona je i neprijatelj, i žrtva, i sudija. Čim prihvati realnost, rešiće probleme, mada sumnjam da će to skoro da se desi. Pred njom stoji čitav fi lm neraspakovanih iluzija koje tek treba da isproba i koje će dodatno da je udalje od realnosti, sebe i drugih ljudi.
Valjda će da se izvuče, ko zna. Možda je bolje da se uklopila u postojeće, pristala na prosek, odustala od borbe. Ovako nema u potpunosti ni sebe, a nema ni druge. Večno sama u svojim uzvišenim pričama koje se nikoga ne tiču.
Ona, kao i još hiljade takvih devojaka, zaslužuju da budu voljene i čuvane. Zaslužuju večernje izlaske, druženja, poklone za rođendane i godišnjice, držanje za ruke, nežnost, toplinu, pažnju, ali naprosto nemaju sa kim.
Verovatno će da završe sa kojekakvim idiotima u braku, pristaće na prosek, na osrednjost, ili će se možda, usamljene, okrenuti alkoholu, misticizmu i ko zna još čemu. A toliko toga su mogle da daju. Ali uzalud kada to nije imao ko da prepozna, neguje i voli. Osim nekog zaludnog pisca, koji sve to vidi i beleži iz prikrajka, i potajno se nada susretu, navija za njih i čežnjivo učestvuju u svemu tome.
Ali, ko još mari za njih, kao i za sve ono što je ljudsko?
Sve znam o toj devojci iako nismo progovorili ni jednu jedinu reč.
Sve znam o njoj iako ne znam ni kako se zove.
Sve znam o njoj, jer se i sam već godinama osećam tako… Ako ne i gore.