Ni večeras nema tvoga muža. Postavila si večeru, sredila kuću, sredila se, a on kasni.
Kasnio je i sinoć, kasniće i sutra, kasni svake večeri.
Sastanci, neodložni poslovi, gluposti i izmišljotine, a ti u najboljim godinama.
U godinama u kojima treba da se živi sve ono u šta se ulagalo…
Goriš od života koji prolazi pored tebe…
Gledaš se u ogledalo, vrtiš glavom, nameštaš kosu, okrećeš se, ćutiš, smeješ se, plačeš, a njega nema.
Da li si to ti? Pitaš se…
Da li si to ti? Pitam te..
Studirali smo zajedno, tačnije ti si studirala, a ja sam sedeo do tebe i studirao tvoj pogled, tvoje ruke, način na koji hodaš, način na koji se smeješ.
Odbijala si me redovno, ali diskretno, damski, da se ne uvredim.
Voleo sam tvoje otmeno odbijanje, uživao sam u njemu i znao da me nećeš, ali u tom tvom „neću“ bilo je više stila nego u svim onim ljubavnim pristajanjima koja su me kasnije čekala.
I pristala si jedne noći, i druge, treće, četvrte…
Otplesali smo toliko toga zajedno, i mogli smo još, da se nije pojavio on…
Večeras nismo studenti, večeras si ti njegova žena, žena gospodina direktora lično, a ja sam jedino što ti je preostalo od mladosti kojoj se sve češće vraćaš.
Malo je falilo. Sećaš li se kako si mi pala na grudi, i rekla mi da me voliš, ali da ti ne treba pesnik, nego muškarac?
Sada si sa muškarcem u braku, pravim. Pravim muškarcem, kome si sve, od služavke do sekretarice, samo mu nisi ono što si bila meni…
Dobila si stan u centru Beograda, automobil, kreditnu karticu, zimovanje, letovanje, drugarice na visokoj nozi, VIP propusnice, prva mesta za premijere, viđene ljude u svojoj okolini, a ipak, kao da ti nešto fali?
Dobila si sve, a opet nemaš ništa. Kao da ništa od toga nije tvoje, kao da sve prolazi mimo tebe.
Šta se desilo?
Gde je nestala ona studentkinja koja mi je bila interesantnija od celog Beograda?
Šta bi bilo da si pristala one noći?
Živeli bismo na periferiji, verovatno bismo plaćali kiriju, i to sa malim zakašnjenjem, kao i struju, vodu, telefon. Ne bismo imali dvadeset soba, nego dve. Jednu našu, zajedničku, i drugu, dečiju.
Ti bi radila u struci, a ja bih radio šta god i gde god, samo da preživimo, samo da te usrećim…
Imali bismo decu, dvoje, troje, desetoro. Za razliku od direktora ne bih čekao da prođe ekonomska kriza. Ne bih čekao ništa, samo bih te voleo, nežno, strpljivo, isto onako kao što sam te voleo prvi put, one noći…
Ne bih mogao da ti ponudim sve ono što imaš sada kod njega. Verovatno bismo zimovali kod mojih na selu, a letovali svake treće godine, i to u maju, ili septembru. Poznate face viđali bismo samo na televiziji, mada sumnjam da bismo se uopšte bavili televizijom. Umesto kreditnom karticom plaćali bismo čekovima, a poljupci i zagrljaji bi bili naš neograničeni kredit poverenja jedno u drugo…
Voleli bismo se, to je sigurno. Nakon posla trčao bih kući da te vidim, nasmejem, i da ti ispričam na koje si mi sve načine nedostajala. Donosio bih ti svake večeri poklone, smešne, glupave, i smišljao priče vezane za njih, a ti bi im se radovala…
Vodili bismo ljubav, pričali do kasno u noć, grlili bi se, mazili, gledali jedno u drugo kao u početak i kraj svega.
Ne bi postojalo ni vreme, ni godine, ne bi postojalo ništa što bi nas delilo, samo ti i ja, samo naša priča…
Svanulo je u međuvremenu. Budiš se ujutru, tvog dragog direktora i dalje nema.
Da li mu se nešto nije desilo? Pitaš se. Zoveš ga telefonom a on ti mrzovoljnim glasom odgovara da je zaglavio sinoć u kafani, a da je posle otišao na poslovni put.
Spustio ti je slušalicu. Nije rekao ni “izvini”, nije rekao ništa…
Nemaš više snage ni da ga mrziš, opsuješ u sebi, i nastavljaš da toneš u pitanja koja sebi sve češće postavljaš, nespremna da se izvučeš iz svega toga i odeš.
Da li si se ikada zapitala šta je sa mnom? Da li sam srećan? Zašto nemam dece? Stalnu adresu?
Tačno, pogodila si! Zbog tebe.
I zbog one noći kada si rekla da me voliš, a otišla sa njim, za njega.